Хлеб кисељак за недељу дана

Тек што зора заруди над Црвеним брдом, а зраке сунца куцају на прозоре старе нам куће, дим се шири нашом авлијом из велике `лебне`вуруне, тада знам да је субота. Тада бака пече хлеб кисељак за недељу дана.

Одмах трком устајем и мајем се око великих дрвених наћви. Гледам бакине остареле руке како лете по белом брашну и праве велики бели облак од хлеба, који нам је тада живот значио. Тек што се ватра у `вуруни згори, те изгрну онај велики жар, у том тесто нарасте, а на лопар се стављају велика брдашца хлебова. Поређа се на патос 7 вуруњака и 7 лепина. Облетао сам около и са срећом ишчекивао вруће лепине. Њима сам се највише радовао. Тај мирис и укус, кад читава авлија, воћњаци и уморне њиве миришу на хлебац. На нашег хранитеља и на нашу светињу, која се после иконе и кандила у нашој кући највише поштовала.

Тежак је био пут од рала и орања, преко жетве и вршаја, до оних светих наћви и трпезе. Само је отац знао како је све стизао и како је пунио пресеке житом. Муке су то некад биле.

Но вратимо се на печење белог блага. Хлебови кад буду на пола, тад се лепине ваде. Бака их тежаном крпом брише и онако вреле ставља у карлицу. Е та ће ми слика заувек бити у глави. Бака пред `вуруном са врућим лепинама. Ту слику осећам, сањам је у боји. Сањам ону мараму белу као снег, која је била сашивена од парчета облака и памтим ону модру блузу, искројену од модре ноћи око Илиндана, кад је ноћ најведрија, онда када се чује песма ратника. Чим би се мало дануле, лепиње је бака мазала дебело младим кајмаком, а ту није било веће радости. Кидам их и гризем успут идући за стоком и тада од мене, није било срећнијег детета. Онако бос идем по путу у старом оделу од сукна и тежине, али здрав онако и пун себе, могао сам да дохватим сунце. Те слике детињства, крај старе куће ме држе, њих сваке ноћи сањам и никада ми више хлеб неће бити слађи.

Пише: Вељко Миловановић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО