Академик Матија БЕЋКОВИЋ: „Кад будем још млађи“

– Живећемо у комунама интернет кафеа. А оца и мајке се неће стидјети само она дјеца којима родитељи обезбједе неку убедљивију комбинацију технологије и некретнина

Матији Бећковићу (1939), који је све млађи, Матица српска из Новог Сада објавила је књигу „Кад будем млађи” (2007), а сада Српска књижевна задруга, о 120-годишњици, књигу „Кад будем још млађи”. Пјесник је рођен у Сенти, на сјеверу Војводине, школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду, Ваљеву и Београду. Радио је у новинама и писао за телевизију. Дописни члан САНУ постао је 1983, а редовни 1991. Књига „Кад будем још млађи” посвећена је ћеркама – близнакињама Људмили и Ољи.


Били сте млађи, сада сте још млађи. Како је данас бити млад у Србији?

Најпрје да кажем да је од слијепог гуслара, до данашњег дана, једна од основних дужности поезије да буде млада, да не кажем да остане „вјечна свјежина свијета”. Те дужности се поезија сама одрекла кад је почела да опјевава мртву природу. Некад је слијепи гуслар најдаље видео и слухом надокнађивао сљепило, препознајући знаке времена. Данас смо, помало, сви добровољно слијепи и глуви гуслари. Млади људи у Србији, пак, постали су уочљиви као још једини преостали, слободни, непонижени и непоражени дио народа. Они једини имају право и да се на нешто љуте. Зато их хулигани зову хулиганима, а фашисти и криминалци који се боре против фашизма и криминала – фашистима и криминалцима.

Ово је, примјетио је Драган Лакићевић, књига која нам се смије. Чему се она све смије?

То је смјех дављеника који је на води угледао зрак сунца. Бјеше ли оно Бекет рекао да од комедије нема веће трагедије.

Увијек је било генерацијских сукоба. Али, чини се, они су данас све суровији?

Сукоб је појам који, као остатак прошлости, полако излази из употребе. За сукоб је потребно двоје. Сукоб је постојао док је човјек нешто очекивао од другог човјека. А сукоба нема ако не постоји никакав контакт. Само још немогућност да се улогујеш може да нас депримира и разочара.

Старији су земљу градили и чували. Млађи су очевину продали. Како ћемо живјети као још млађи?

Живјећемо у комунама интернет кафеа. А оца и мајке се неће стидјети само она дјеца којима родитељи обезбиједе неку убједљивију комбинацију технологије и некретнина.

Скраћеница КБЈМ значи – Кад Будем Још Млађи. Али, та шифра крије и друга рјешења?

Одгонетање те шифре је тек почело, а тајна се неће лако открити. Као што до данас није откривено рјешење шифре ЈБТ, која је, у међувремену, порасла и постала још сложенија. И оно што знамо довољно је страшно, да о оном што не знамо и не говоримо.

Ругате се нашем менталитету. Испада да смо све што нам се догодило заслужили?

Неправду смо заслужили. За њу смо се борили. Зато смо из ње изашли очеличени и имуни на све.

У све што сте рекли сумњате, јер је то израз „тренутне савјести”. Да ли је то вјера у трен, без обавеза и одговорности?

Кад не бисмо тако размишљали, све што смо доживјели схватили бисмо исувише озбиљно. А то би било неподношљиво. Што рекао Буњуел: „Хвала ти, Боже, што сам атеиста”!

Као још млађи, користите језик младих. Да ли се том језику ругате или га подржавате?

Језик никако не би смио да нам побјегне. Пјесников посао је да живот и језик прихвати онакав какав јесте, а не да описује „пределе с оне стране ока”. Док год има звука биће и музике, а звуци свједоче и лако се преобликују у слова и ријечи. С друге стране, положај српског језика је промијењен. У Црној Гори су све што је окупатор некад наметао силом, на срамоту, данашњи сналажљиви Црногорци увели добровољно. Није чудо што се тамо чуо и најновији поздрав: „Ђе си, људски максимуме”?

Наш свијет, кажете, добиће свог пјесника – Ворхола поезије. Хоће ли у том новом свијету бити умјетности и поезије?

У вријеме кад књиге служе само зато да се саботирају, ова би хтјела да буде и својеврсна провокација. Имао сам довољно симпатија за свој случај да сам могао да нешто старо рециклирам или препричам неку своју давно написану књигу. Одлучио сам се да покушам са нечим новим, мада у малом свијету, гдје си једном прихваћен, нема разлога да се излажеш ризицима и своје читаоце окрећеш наглавачке. У том смислу дугујем извињење књижевним критичарима и теоретичарима. Да би се нека књига разумјела потребне су хиљаде да је прочитају, доживе и протумаче, на свој начин, да бисмо дошли до једног непођељеног мишљења. То је одлучило судбину свих великих дјела. Кад неку књигу читају милиони, и кад из њихових глава испаравају драгоцјене емоције, можемо замислити и каква се и колика енергија ствара у васиони. То је један од разлога борбе која се у наше време води против праве умјетности и њеног значаја уз истовремено пропагирање нечитања или читања назовидела.

Стихови: „Преправићу памет/ Избјегавати да било шта кажем/ Поготово разумљиво” – могли би да буду мото књиге?

„Кад будем још млађи” књига је затворена само за оне оне који, заузети важнијим пословима, никад нису отворили ниједну књигу, па, вала, не морају ни ову.

 Разговор водио: Слободан Радисављевић

Извор: Политика


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО