Снежана А. Топаловић: Шарена огрлица

Индиру и њену дјецу сам упознала прије десетак година на градском тргу гдје сам на једвите јаде од градске управе добила метар квадратни како бих продавала ручно израђен накит. Улични продавци, моје нове колеге, нису ме баш дочекали с’ одушевљењем. По некој њиховој логици ја нисам дошла да зарадим, већ да њима отмем хљеб. Једино лице које ми се пријатељски смијешило била је Индира Ромкиња која је сваки дан са дјецом долазила на трг. Сјела би на клупицу изнад мене и грицкала сјеменке, а дјеца би отишла да просе.
-Да раде себи, тако је говорила. За разлику од осталих сународника који су „радили“ на тргу, Индира и њена дјеца били су беспријекорно уредни. Двоје млађих, Ванеса и Ади, били су бијеле пути као и њихова мајка, обилазили би баште кафића, док је старија Дијана, тада четрнаестогодишња дјевојчица, тамнопута дуге као гар црне косе сједила с мајком, никад је нисам видјела да проси. Оно што ми је посебно привлачило пажњу биле су њихове бехар бијеле чарапе опране, како сам касније сазнала, „ВАРНАНКИНОМ“
На почетку смо се поздрављале климањем главе, а како су дани на тргу споро пролазили почеле смо све чешће да разговарамо, на почетку о свакодневници, времену, послу,а касније о животу, дјеци, проблемима. Живот је није мазио, први пут су је удали са 13. година из тог брака имала је троје већ одрасле дјеце и сви су живјели у Берлину. Са најстаријом кћерком није причала и никада није видјела унучад.
-Стићи ће је моје сузе, говорила је. Причала ми је о БРАЋАМА и сестрама којих је било на све четири стране свијета. О Ђурђевданским обичајима. О животу у Њемачкој за вријеме рата, па чак и о неким мутним пословима које је „одрађивала“.
-Видиш ја сам бијела, ја сам тамо лако налазила пос’о и лако долазила до станова, смјешкала се.

Занимао ме њихов начин живота та једноставност, без непотребних брига које човјек сам себи наметне.
Индира је на мишици имала тетоважу ВОЉЕНИ МУШ ЈАСНИН, коју је, кад је Јасмин изгубио статус вољеног, а Бога ми и МУША, прекрижила и испод тетовирала РАМО. Једноставно, прекрижила како у животу, тако и на мишици није ишла на уклањање, Јасмин је прекрижен и нека сви виде!Рамо је остао на мишици и након што је отишао из њеног живота. О њему је често причала.
-Гдје је Рамо сада?
-Ево ту, стављала би руку на груди. Рамо никад неће из срца, говорила је с’ тугом. Оженио млађу отиш’о у Берлин. Дијана је његова. Рамо је био и високорангиран у њиховој заједници то сам касније сазнала. Маштала је о томе да јој се врати. Оца од двоје најмлађих никад није помињала.
Индира је сав „зарађени“ новац трошила на дјецу, јели су и пили шта су хтјели, водила их је на базене и угађала им на разне начине. Можда звучи као да је оправдавам, не напротив! Не подржавам искориштавање дјеце, али чега сам се све нагледала на тргу Индирина дјеца су била вољена, сита и чиста, што је права ријеткост.
Дијана је била мирна, повучена, није знала да пише ни да чита, није знала чак ни када јој је рођендан, знала је колико година има, али не и датум рођења. Вољела је да гледа како израђујем накит. Сјела би поред мене и посматрала, чим би муштерија пришла Дијана би устала и отишла мајци. Чак и када би моја дјеца долазила она би се склањала.
-Да ти не сметам, говорила је.
-Не сметаш ми Дијана.
-Неће ти нико ништа купити ако мене виде ту.
-Неће купити ако им се не свиђа, а то нема везе с тобом.

Било ми је жао, била је млада за такво размишљање, али сам знала да има истине у њеним ријечима и да се она од рођења носи с тим, а то боли и на саму помисао.

-Имаш много лијепо име,промијенила сам тему, Дијана – Римска Богиња лова.
Насмијала се.
-А како ти то све знаш?
-Учила у школи.
-Ја нисам ишла у школу, а ни моја браћа ни сестре, а и шта ће нам школа кад ћемо у Берлин?
-Колико си ти година ишла у школу ?
-12.
-Аууу па ти си баш пуно паметна. Гледала ме широм отворених очију.
Смијала сам се.
-А да ти мене ипак поведеш у Берлин, шта мислиш?
-Ја не волим Берлин и нећу да се удам к’о Сунита за старог човјека тамо, али Индира каже да ћемо тамо добро живјети да не морамо просити. Држава ти све плаћа. Мој отац живи у Берлин он има пуно пара, има велики бијели мерцедес и на таблицама му пише РАМО. Индира каже да је пола свега моје, он има тамо једног сина. Тако да ћу ја бити богата. Свашта ћу себи купити.
-А шта је то свашта? Задиркивала сам је.
-Па све што ми душа пожели.
-Опа! Онда ћеш бити Дијана Ромска Богиња лове, али онда бих требала да те научим да пишеш.
-Нећу, кратко је одговорила и отишла код мајке. Мислим да је осјећала стид због тога што не зна да чита и пише.
Вратила се брзо и донијела нам хладан сок.
-Шта то правиш?
-Огрлицу.
-Што само са двије боје, што не ставиш све боје које имаш? Ја волим шарено.
-Па биће прешарено, а и не иду баш све боје једна с другом.
-Јеси ли и то учила у школи?
-Нисам баш.
-Па како онда знаш да не иду? Хајде да пробамо. Могу ли ја да ти бирам боје?
Насмијала сам се: -Можеш Дијана, бирај! Ионако данас нема посла. И шта су уствари боје, ко уопште одређује њихово слагање или неслагање? Има да направимо најшаренију огрлицу на свијету.
Обрадовала се и почела пребирати по кутији с перлама.
-Може ли ова? Бирала је јаке боје.
-Може!
-А ова? Смијала се.
-Све може, данас ти бираш.
Направиле смо најшаранију огрлицу, потпуно другачију од свега сто сам до тада правила, мијешале смо боје и материјале за које сам раније сматрала да никако не иду заједно. Дијана се смијала и додавала перле. Резултат је био невјероватан. Била сам одушевљена. Касније су такве огрлице постале мој најпродаванији производ.
-Много је лијепа, ето видиш, а ти кажеш не иду све боје заједно.
-Јесте, признајем да немам појма о бојама.
-За колико ћеш је продати?
-Нећу је продати, оставићу је себи.
-Стварно, а ако ти неко понуди баш пуно пара?
-Ни тада. Направићемо нове за продају, ову не дам. Посебна је, баш као и ти.
Стидљиво се смјешила.
-Кад одем у Берлин донијећу ти накита да продајеш, да се не мучиш овако.
-Не мучим се, волим правити накит.
-Добро, онда ћу ти купити неки бољи телефон.
-Е то може, али неки баш, баш добар да се фолирам по тргу.
Смјешка се: -Стварно ћу ти купити телефон, а ти мислиш да нећу?
-Не мислим, знам да хоћеш, баци пет!
-Ево ми друга идем да га поздравим, лице јој се озари, у сусрет нам је ишао младић са дјевојком.
-Ооо Дијана па гдје си ти?
-Ево ме, гдје си ти друже? Много ти је лијепа ова плавуша одмјерала је његову дјевојку.
-Јел да, права љепотица, а и ја сам ваљда лијеп смјешкао се.
-Јеси, али она прошла црна мнооого ти је љепша била. Праснусмо у смијех.
-Е Дијана, Дијана насмијао се младић и извадио из џепа ситниш и дао јој.
-То је мој друг, једном ми је купио лијекове кад сам била болесна и увијек ми да пара.


Годинама касније, ја сам почела радити за Дијаниног друга случајност или не, не знам.
Улични продавци су ме „добронамјерно“ савјетовали да их макнем од себе, а кад је један од добронамјерних видио да сам Индири посудила паре, назвао ме будалом. Није то била нека свота новца, да се разумијемо, али ја сам знала да ће ми вратити.
Индира је новац вратила у четвртак као што је и обећала, а мој добронамјерни колега је промрмљао:
-Свеједно си будала.
Дијана ми је постајала све приврженија, посебно се радовала када бих је послала да ми купи нешто или донесе кафу са апарата, годила јој је моја пажња и све више се везивала за мене, отварала ми своју душу, причала о жељама и страховима, о шареним дјечијим сновима и о једном Денису.
Била је дивна и њежна, преплашена од будућности, највише од уговореног брака .
-Нећу да се удам за неког кога не знам.
-Па нећеш, тјешила сам је, Индира каже да ти уопште није уговорила брак.
-Није још, али хоће, тако је и Сунити.
-Не мораш се удати ако нећеш, не може те нико натјерати, тјешила сам је, мада ни сама нисам вјеровала у то што сам говорила.
Дошла је јесен, кише и хладно вријеме. Све ријеђе сам долазила на трг, а када је дошла зима склопила сам тезгу и завршила сезону.
-Хоћеш опет на љето продавати накит?Питала ме, помало тужним гласом.
-Ако не нађем неки бољи посао, хоћу.
-А ако нађеш, хоћемо ли се виђати? Очи су јој биле пуне суза.
-Наравно да хоћемо, кад будем долазила у град виђаћемо се, ти Богињо лова или лове, покушавала сам да је насмијем. Баци пет!
Смјешка се: -Могу ли те загрлити?
-На глупа питања не одговарам, какво је то питање? Грлим је јако, најјаче, виђаћемо се блесо једна шта ти је?Загрљај је био дуг један од најтоплијих које памтим.
-Увијек исто миришеш Снежо.
-Па шта ћу моја Дијана кад имам само један парфем, у Берлину да ми купиш нови, јеси чула?
-Иди чека те муш.
-Није муш,него муж.
-Добро иди чека те муж.
Никад је више нисам видјела.
Ни на тргу, ни у граду. Претпостављала сам да су отишли у Берлин. Виђала сам љети много Рома који су долазили из иностранства, виђала сам и ауто са таблицама на којима је писало РАМО, али Дијану никад, а често сам мислила о њој.
Прије пар мјесеци у пјешачкој зони у журби, закачим жену ташном, извињавам се рутински.
-Снежо! Јеси ли то ти? Познат драг глас.
-Индира! Па гдје си жено? Обрадовах се као да сам видјела неког најрођенијег.
-Јааоо Снежо, ал’ си пропала, мнооого си пропала.
Чекај, јесте прошло десетак година, али да сам баш толико пропала ваљда би ми још неко рекао. Свеједно, смијем се тој њеној искрености.
-Што си тако пропала јеси нешто болесна или си тако хтјела?
Ааа смршала, на то мисли, упалише ми се лампице.
-Хтјела сам тако, здрава сам хвала Богу.
-Љепша си ми прије била.
Искрена моја Индира.
-Ово ми је сестра, показује на жену до себе, старија крупна жена ми климну главом.
-Ево и Ванесе, окрећем се у правцу Индириног погледа из златаре излази ватрено црвена дјевојка, лијепа, згодна, његована. Је ли могуће да је ово она дјевојчица са трга, питам се.
-Сјећаш се Снеже?
-Не сјећам, рече незаинтересовано.
-Знаш што је на тргу продавала накит?
Ванеса ме погледа још једном одмахну главом и задуби се у телефон.
-Мала је она била не може ме се ни сјећати, него гдје ми је Дијана моја другарица?
-Па ти не знаш, Снежо, лице јој доби сасвим другачији израз, Дијана се утушила на Дрини са родицом прије 3. године. Дошли из Берлина на одмор и оне отишле да се купају, како не знаш па било је то на телевизору? Тражила те она на тргу сваког љета, много те вољела моја Дијана.
Од шока једва проговорих: -И ја сам њу. Тачно се сјећам када су јавили на локалној телевизији да су се двије ромске дјевојчице утопиле на Дрини, али ни једног момента нисам помислила да би то могла бити Дијана.
-Дуго смо већ у Берлину, добро нам је тамо, али моје срце празно, наставља причу и подиже рукав да ми покаже тетоважу. Лијепим украшеним словима преко цијеле надлактице писало је Дијана.
-Је ли била удата, питам је.
-Није .
Не знам зашто, али као да ми је мало лакнуло. Индира је наставила причати, али тог дијела се уопште не сјећам. У глави ми је био само Дијанин лик и Индирине ријечи: -Утушила се.

Пожалих што сам је срела, могла сам живјети у незнању и вјеровати да је Дијана у Берлину, да је добила насљедство и да је купила себи све што је одувијек жељела, да је сама изабрала мужа, да је сретна, да ћемо се видјети када ми буде донијела неки бољи телефон или парфем. Одувијек имам лоше телефоне и један парфем.
Овако ништа од свега тога. Остаје једна огрлица направљена са много смијеха, шарена попут најљепших дјечијих снова. Једини непроцјењиви комад накита који имам. Један загрљај који се памти и ова прича коју већ дуго покушавам да напишем, али кроз коју ћеш наставити живјети моја мала Ромска Богињо.

Фото: Илустрација

Снежана Топаловић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО