Љепоте Херцеговине: Волујак. Кук. Лебршник (ФОТО-ПУТОПИС)

Занимљиво како се именица кланац преноси кроз сродне словенске језике. На руском се каже “ теснина“ (и ми имамо сличну реч „теснац„), на бугарском је то „пролом„. За причу која следи најзанимљивији је ипак словеначки израз: „сотеска.


И заиста, заносан је то загрљај горостасног Волујака и стасите Зеленгоре: река Сутјеска је од Чемерног ка Тјентишту пробила импресиван кањон, у најужем делу широк свега неколико метара.

Пре овог драматичног продора кроз динарске вапненце, Сутјеска тихо и непретенциозно извире у Папином долу, под падинама планине Лебршник.

Таласасти гребен Лебршника, са необичним терасастим каменим орнаментима по својим северним литицама, прави је украс крајњег истока Херцеговине. Његов највиши врх Орлојевац се већ налази на територији Црне Горе. Иза Орлојевца Лебршник се савија у облику потковице и поново “враћа” у Босну и Херцеговину. Завршетак гребена је атрактивни врх Кук испод кога се ушушкало бајковито Јагодино језеро.

Преко пута, “асе лежи Волујак” – громада од планине, чија јужна страна више подсећа на монументалну Шару или грчки Пинд него на динарске комшије.

Успон на врх Волујка (Велика Власуља 2335м) дуг је и монотон али се труд ипак исплати, јер кад се стане горе, отвара се најлепши поглед ка масиву Биоча и Маглића.

До врха Волујка је краће и занимљивије добацити са Трновачког језера али Папин До је место очаравајуће лепоте. Поглед са Јагодиног језера ка Куку је нестваран. У Папин До и даље издиже породица Вујовић из околине Билеће. Њихов катун се налази на самој граници са Црном Гором, укљештен у процеп између Кука и Волујка, тик изнад горњег Стабанског језера.

Са супротне стране Кука још један катун – у који издиже породица из околине Никшића. И Билећа и Никшић су веома удаљени од Папиног дола. Издиг из далека није новина у Херцеговини, чији југ је изразито сув и кршевит па су породице вековима уназад принуђете на летње миграције и пре него што су исцртане данашње границе.

Херцеговина је фактички подељена на Берлинском конгресу 1878. па су бројним породицама из Пиве и Никшића летња станишта осванула у другој држави. Како нам преноси историчар Милош Војиновић, граница са Аустроугарском, а која је окупирала Босну и Херцеговину 1878. године је била “тврда” слично као на Проклетијама после Другог светског рата, а посебно у периоду анексионе кризе 1906-1914. На гребену Волујка, недалеко од врха, до данас је очувано војно осматрачко место Аустроугарске војске.

Приступна тачка за похођење ових предела је Планинарски дом “Волујак” у Папином долу кога дели 8 километара солидног макадама од превоја Чемерно. Уколико у дому нема слободних кревета, постоји и опција камповања поред дома. По Лебршнику се наводно мотају медведи па је ово можда сигурнија опција од дивљег камповања.

Главна забава за посетиоце Папиног дола је дефинитивно успон на неки од врхова Волујка (Велика Власуља 3х), или за амбициозније, још дубље у масив Биоча у Црној Гори (Трновачки Дурмитор 4х, Трзивка 4х30мин, Велики Витао 5х30мин).

Чудесно Јагодино језеро је на само 15мин хода од планинарског дома. До Горњег Стабанског језера у Црној Гори има око 2х хода.

Ми смо се одлучили за успон на (највиши) Врх Волујка – Велику Власуљу, са идејом да са истог после добацимо и до Трновачког Дурмитора, одакле се пружа један од нестварнијих призора у овом делу планете – поглед из виса на смарагдно Трновачко језеро.

Фото: Ђорђе Лашић.

Успон на Власуљу по јужној страни збиља је једноличан, перспектива се скоро и не мења, осим што из долине све јасније израњају Кук и Лебршник. Тек ближе самом врху отвара се поглед ка маглом заробљеној Пиви и Комарници. 7 километара “волујакања” у једном смеру до врха по једној те истој падини – шарски сценарио у динарској Херцеговини. Стаза је перфектно означена и добро разгажена – идеалан полигон за поклонике планинског трчања (shout-out Сања Каваз!)

Дуги гребен Лебршника и Гацко поље иза њега.

Тачно три сата нам је било потребно за излазак на врх Волујка следећи вијугаву козју стазу која се споро пење по његовој јужној страни. Пред нама се отворио мистични масив Биоча, најмање посећено високо пространство суседне Црне Горе.

Иза Биоча је дубоки кањон Пиве, а још иза Пивска планина и Дурмитор, свих планина директор. Боботов Кук и маркантна Седлена греда украшавају хоризонт Велике Власуље.

Велика Власуља 2335m.
Поглед преко превоја Бојанска врата у најмање посећен велики планински масив Црне Горе – мистични Биоч. Са лева на десно: Трзивка, Врсте, Нож, Бубрег, Безимени и Велики Витао, највиши врх у целом Б-М-В планинском систему (Биоч – Маглић – Волујак).
Поглед ка Маглићу
Дурмиторски хоризонт Велике Власуље.

Са гребена Велике Власуље донпревоја Бојанска врата силази кроз дробљени камен слабо маркирана али уочљива стаза. До превоја има око 20 мин хода у силаску, односно 30 минута у повратку.

Силазак ка Бојанским вратима.
Moћна северна страна Велике Власуље.
Tрзивка

Са превоја даље до Трновачког Дурмитора – терен је прегледан, за непун сат од Власуље стижемсе до ненадмашног видиковца изнад Трновачког језера. Чиста магија простора као драматична завршница нашег данашњег успона.

Савршених 5 сати на Волујаку и Биочу. Из БиХ у Црну Гору, сазад, преко зелене линије у јеку рестрикције пандемије. Након упијања све ове лепоте остало нам је само да се у лаганом ритму вратимо назад у Папин до, истим путем куда смо и дошли, пре врућине и пре поподневне олује.

Вредело је поранити. Успон смо започели у 5:45 а окончали који минут пре 15 часова. Пар сати касније уследила је провала облака праћена игром громова по врховима које смо тог мирног јутра испењали.

И следеће јутро, пре повратка кући, смо добро поранили. Већ у поча шест сам хватао прве зраке сунца изнад Волујака, да бисмо убрзо продужили на атрактивни Кук.

За разлику од претходног дана када смо походили терене изнам 2000м и где је вегетација била скромнија, на Куку и испод њега пролеће и цветна флора су у пуном замаху. Зелена боја у природној сатурацији.

Vista dinarica.
Lilium bosniacum.

Закључак: Посетили смо још једно нестварно парче Динарског појаса, скривени кутак источне Херцеговине. Нисмо стигли до Стабанских језера и искуствено „спојимо јесењи трек из Пиве. Мистични Биоч наставља да призива – „Витлаћемо се још“ овог лета по старохерцеговачким врлетима!

Екипа на Волујаку: Ђорђе Лашић, Михајло Вукоичић и мали матуранти Милош Атанацковић (14), Матеј Сводоба (15).

Хвала Далибору „Ћири“ и посади ПД Волујак на гостопримству.

Папин до, 27-28. јун 2020. године.

Текст преузет са блога НЕСТРВАРНА.БЛОГ уз сагласност аутора Небојше Атанацковић.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО