Дан када је Даниловић летио, Ђорђевић сипао тројке, а Хрвати “побјегли” (ВИДЕО)

Пуне двије и по деценије је прошло од величанственог повратка кошаркашке репрезентације тадашње Југославије на свјетску и европску сцену освајањем златне медаље на Европском првенству у Атини 1995. године.

Нема тог становника Србије који не зна причу о момцима који су се послије четири године санкција и забране играња на међународној сцени вратили на велика врата и покорили Европу, или је боље рећи, узели оно што је већ било њихово.

Дан када је установљен дочек испред Скупштине
Те године је и први пут приређен дочек испред Скупштине града који је касније постао традиционалан кад год српски спортисти освоје неко важно одличје. Тако ће и у четвртак увече сви из те генерације која је донијела злато у Србију и огромну радост народу, изаћи на већ легендарни балкон и 20 година касније још једном поздравити све оне који су се због њих окупили.

Био је то један од најјачих европских шампионата који су одржани, гђе готово да су играли сви највећи асови европске кошарке тог времена и у таквој конкуренцији која је била више него жестока тријумфовали су они који су били најбољи, који су већ били шампиони Европе, али им није била дата шанса да бране злато из 1991. године због свих могућих санкција уведених Србији.

Гладни побједа и успјеха
Били су ријешени кошаркаши у плавим дресовима да тада врате оно што им је неправедно било одузето, гладни побједа, гладни успјеха, жељни да донесу дозу среће свом народу који тих година баш и није знао како она изгледа и успјели су у томе. Све се тада поклопило и само најавило оно што се догађало наредних 6-7 година, а то је била – доминација цијелим свијетом.

Најбољи тренер Душан Ивковић је предводио са клупе гђе му је асистирао Жељко Обрадовић већ у то вријеме троструки клупски шампион “старог континента”, а на терену су по њиховим тактовима играли све саме легенде кошарке на овим просторима и када уз све то додате изузетан вољни моменат и неописиву жељу да се ова земља врати на мјесто које јој припада, онда дилеме није било.

Девет тројки Ђорђевића у финалу
Газили су “плави” редом свакога, девет утакмица је било и девет побједа на путу до злата, а два пута су побјеђивали домаћина Грчку и два пута тада једну од најјачих европских репрезентација Литванију.

Баш и та финална утакмица против “зелених” из некадашње републике СССР-а показала је колико су српски кошаркаши били вољни и жељни доказивања да су најбољи.

Сјећамо се како је Ђорђевић сипао тројке у кош Литванаца, како је Даниловић закуцао преко Сабониса, како су се Дивац и Савић борили са једним од најбољих центара у историји кошарке, а врло добро се сјећамо и суза овог литванског горостаса пред сам крај меча који је дочекао на клупи због пет личних грешака.

Баш су те његове сузе на неки начин биле симбол одласка феноменалне генерације литванске кошарке и доласка нове силе. Био је свјестан сигурно Сабонис да је то била лабудова пјесма тог фантастичног тима који није никада успио да освоји Европско првенство, бар не под именом Литваније (неки од играча су то учинили под именом СССР).

Зато је и плакао он и зато је толико коментарисао сваку судијску одлуку и скакао на арбитре, зато је и велики Шарунас Марчуљонис био у једном тренутку повукао екипу са терена сматрајући да се суди у корист Југославије, али убрзо му је Ђорђевић објаснио да не би требало да баца љагу на своју велику каријеру таквим потезом, па је вратио саиграче међу којима су били још великани попут Хомичијуса, Корнишоваса, Куртинаитиса, Штомбергаса…

А шта рећи тек о домаћинима, Грцима, које смо сматрали и даље сматрамо нашом браћом, а који су током већег дијела финала навијали управо за Литванце, звиждали кад год је неки српски играч имао лопту, а аплаузима поздрављали сваки кош противника. Колико је само у хали “Маруси” грмјело у појединим тренуцима “Љетува, Љетува”?!

Добро се сјећамо и оних невјероватних и заглушујућих звиждука које је добила југословенска селекција када се попела на побједничко постоље, а да не говоримо о томе што од њих није могла да се чује ни химна побједничке екипе. Цијела хала је тада била против “плавих”, али нису знали да су им тиме дали вјетар у леђа.

И на крају, када смо већ код тог побједничког постоља, оно што се догодило постало је највећи могући преседан и јединствени догађај у историји кошарке који се није догодио ни прије, ни касније. То је онај чувени силазак бронзане хрватске репрезентације са подијума у тренутку када је требало побједнички играчи да се попну на највиши степеник.

Био је то њихов својеврсни револт и жеља да покажу како не желе да буду на истом подијуму са играчима из земље са којом су ратовали током претходне четири године.

Беспотребно су дозволили политици да се умијеша у спорт, а тиме су самима себи учинили медвеђу услугу, јер послије тога више никада нису успјели да се домогну медаље на великим такмичењима, а није да нису имали квалитета.

Остала је и даље да кружи легенда о реченици неког Србина који је тада био у хали “Маруси” и који је наводно послије тог њиховог чина рекао:

“Сада сте сами сишли и више се никада нећете вратити”!

Извор: Српскакафе


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО