Бранко Радичевић – Своју најљепшу пјесму посветио својој највећој љубави

„Све што човек у животу уради са пуно љубави према нечему или некоме, све је то – песма.
Зато песнике не треба тражити само у књигама, већ свугде где постоје трагови да смо постојали, да смо живели.”

Бранко Радичевић, српски романтичарски пјесник и најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност, умро је на данашњи дан 1. јула 1853. године.
Написао је педесет четири лирске и седам епских пјесама, два одломка епских пјесама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији пјесник српског романтизма. Рођен је у Славонском Броду 28. марта 1824.године уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен.
Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен.
Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару. Уписао је студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља.
Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве пјесме. Када се разболио, почео је да пише тужне пјесме (елегије). Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донијеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу школском омладином, власти су га протјерале из Београда. У то вријеме Бранко је оболио од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и објавио још једну збирку пјесама.
Умро је од посљедица туберкулозе у 30. години живота.

Српска омладина је испунила пјесникову жељу и 1883. године пренијела је његове остатке из Беча у Стражилово, на чијем врху се налази Бранков споменик.
Да ли знате коме је посветио једну од својих најљепших пјесама „Певам дању, певам ноћу…”?

Својој неоствареној и највећој љубави, Мини Караџић, ћерки Вука Караџића.
Статус сиромашног студента је био једина али и веома јака препрека ка освајању љубави ове прелијепе сликарке и књижевнице из високог друштва.

Исток


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО