Дегустирајући и упоређујући разлике у укусу код три боце легендарне прокупачке Стомаклије из различитих година, размишљао сам о неколико питања која излазе из граница разговора о пићу, али опет имају дубоке везе са њим. Прво је питање недостатка једноставне, али квалитетне ракије на алкохолном тржишту Србије. Широк је простор остао нестанком Манастирке, Стомаклије, Бардаклије. Конзумент ракије понекад жели да уђе у бистро, попије познату ракију, пристојне цене и познатог укуса. Са овим ракијама имали смо управо такву понуду коју још увек нису у могућности да испуне мали ракијски подруми.

За ову причу интересантан је податак да на виски тржишту, и поред изузетне експанзије и популарности сингле малт вискија, удео малтова не прелази 30% од укупног промета. У фри шоповима, на полицама трговинских ланаца, у баровима и кафанама, и даље се много више продаје обичан, блендирани виски познатих произвођача, на које су људи кроз деценијску конзумацију навикли. Чак и специјализоване радње, са клијентелом из више друштвене класе, више продају блендове од ексклузивних малтова. Ни развијени Запад не купује масовно скупа и луксузна пића.

Свако тржиште алкохола мора да има приступачно али квалитетно „масовно пиће“. Стомаклија је била једноставан и квалитетан производ који је нажалост у једном тренутку добио подругљив назив индустријска ракија. Међутим, ова траварица је живи доказ да је индустрија Србије и те како умела да направи ракију, да одабере боцу, да креира имиџ. Наравно, ово никако не значи да се не производи висококвалитетан алкохол. Напротив, врхунске ракије су ту да инспиришу, награде, честитају, искажу поштовање, али да би се попиле, увек траже повод.

Друга ствар на коју нас подсећа Стомаклија је тужна чињеница да се у Србији сваких неколико деценија почиње испочетка у свим областима друштвеног живота. Ово почињање од нуле обично прати отворен презир према стању које је било пре. Свако мало крећемо са новом индустријом, привредном граном, или традицијом. Стална промена идеолошке оријентације и економске логике доводи то тога да се јако тешко ствара традиција у било којој области. Када се овом дода да се лако одричемо достигнућа и резултата претходних генерација долазимо до ситуације где не постоји континуитет.
После Другог светског рата ликвидирана је класа највећих произвођача и фармера, а са њом је нестала и традиција и пракса крупног српског сељака. Национализоване су фабрике и од њих су створени индустријски гиганти социјалистичке производње. Када су ови почели да производе квалитет, стекли праксу и развили технологију, дошле су вулгарне либералне реформе. Кроз процес „буразерске приватизације“ нестали су плодови вишегенерацијског рада великих комбината. Сада смо у ситуацији да се производа као што је Стомаклија сећамо са носталгијом.

Скоро да је немогуће схватити како су пропали велики комбинати и предузећа за производњу алкохолних пића у Србији. Како је могуће да буду уништени Прокупац, Рубин, Вино Жупа, Навип? То је питање пре свега за технократе које су преузели вођење ових индустрија после још једне политичке прекретнице и још једног дисконтинуитета са историјом. Да будем искрен, потребно је било уложити огроман напор да се доведу до економске пропасти фирме чији су производи имали константну високу тражњу, сигуран извоз, стабилну потрошачку базу, јаку сировинску базу и солидну технологију. Човек не може, а да се не запита каква се то економска наука изучава на МБА факултетима за бизнис, са којих су дошли наши технократски реформатори? Такође, пропаст ових гиганата говори и о пословном таленту носилаца приватног капитала који је преузео ове фирме.

Иначе, Стомаклија, ракија која нам је инспирација за ова питања, тренутно може да се нађе једино на интернет аукцијама где кошта пет пута скупље од своје некада редовне цене. Могуће је налетети на боцу када чистите подрум или ако наследите дедин бар.
Ракија Стомаклија се производила од 1978. до 2012. године. Све произведено после ове године није оригинална Стомаклија већ франшиза коју сваке године откупљује друга фирма. Не знамо ко данас пуни нешто под овим именом.
Стомаклија је настала као продукт стручности, страсти и знања технолога Верољуба Љубе Урошевића, дугогодишњег техничког директора Прокупца. После креирања рецептуре приступило се креирању бренда који се одликовао одличним односом цене и квалитета, пријатним укусом, непромењивим ароматским комплексом. Ракија је спадала у мешане ракије, али удео шљивовице никада није падао испод 95% дестилата. Остало су били дестилати од другог воћа. Да би се добила ова траварица рађена је хладна мацерација 12 лековитих трава. Рецептура је била и остала тајна, али знамо да је коришћена нана, вранилова трава, линцура, пелин, хајдучка трава. Мацерат се после сипао у препеченицу, а технолози су се трудили да ракија никада не буде сирова, неодлежала, већ се на тржиште износила ракија која је мировала најмање три месеца, а често и много дуже.

Свака серија лековитих трава која је ишла за мацерат била је проверавана од стране технолога Прокупца и стручњака за лековито биље Института Јосиф Панчић из Београда. Ракију би пре одласка на рафове пробала екипа технолога међу којима је годинама био и одличан стручњак и доктор за шљивовицу Иван Урошевић. Међутим, постојала је и једна тајна зашто је Стомаклија имала толико уједначен и сталан квалитет. Наиме, радницима из непосредње производње било је дозвољено да конзумирају производе које су правили. У шали се говорило да је неко одступање и могло да прође суд младих технолога, али би га одмах открили радници који су били редовни конзументи Стомаклије.
Ракија је била укусна, суптилно ароматична, избалансирана и пријатна. Ниједна биљка није одскакала својим мирисом или укусом, била је безбедна и важила је за „најчистију“ ракију од које нисте имали мамурлук. На мирису смо налазили ароме тек покошене траве, сирупа за кашаљ који смо волели да пијемо као деца и продавнице зачина. У укусу је било меда, печених лешника, црног чаја. Стомаклија је једноставно и непретенциозно пријала. Најчешће је била прва ракија коју бисмо пробали у животу, сркнули бисмо из чепа са дедом или из буклије када би нас неко звао на славље.
Извозила се свуда по свету, у фабрици је у сваком тренутку било 300 000 литара ракије која је чекала своју дестинацију. На крају производње у боцу се убацивала парафинисана гранчица пелина која није била у пуном цвату. Дуго су кружили митови о овој гранчици, неки су мислили да је то барски босиљак, неки су помињали друге биљке. Ипак, до нас је дошла поуздана информација од технолога који су годинама радили на овом племенитом пићу је да је у оригиналном паковању Стомаклије, као знак оригиналности производа, стављана парафинисана гранчица пелина.
Илија Маловић. Извор: Ракија, углавном