Јелена Драпић: Није сир скуп, него си се ти лоше удала

Субота. Пола десет ујутру. Пазарни дан. Требињска пијаца врви од људи. Што од мјештана, што од оних из околних градова, који жељни херцеговачких специјалитета и нешто повољнијих цијена, долазе баш ту. Оаза најразличитијих мириса. Шаренило боја. Нека домаћинска атмосфера.

Продавачи довикују: „Изволите, пробајте, да видите што су слатке мандарине!“ И, како да не купиш нешто, када само помислиш колико је труда уложено у сваки од тих, домаћих производа, уредно пореданих на тезгама? Довољно је погледати њихове руке, пуне ожиљака, који свједоче о мукотрпном раду.

Прилазим једном од пијачних штандова, иза којег се смјешка бакица у позним годинама. Узимам кесу и погледом прелазим преко богате понуде воћа и поврћа. Онако замишљену, тргну ме оштар глас. „Пошто сир?“ – упита жена, која се, не поштујући ред, убацила испред мене. „10 КМ“ – одговори бака, уз објашњење да је баш она задужена за његово прављење, те да не треба сумњати у укус и квалитет. „Ех, чуј 10 КМ. Скуп је баш, има се и за мање наћи!“ – одбруси жена и хитрим кораком продужи даље. За њом остаде само мирис неког јаког, опијајућег парфема. Ја, стављајући мандарине у кесу, чух баку како, више за себе, а мање за остатак „публике“ која се ту створила, рече: „Није сир скуп, моја госпођо, него си се ти лоше удала!“

И није ми то био први пут да чујем ову изреку. Шта значи „лоше се удати“? Када смо имовинско стање поставили као критеријум за добар и успјешан брак? Значи ли то, да они, који имају новац, и за куповину овог сира са пијаце, и за неке друге ствари, немају несугласице у браку? Да ли је позамашан износ на кредитним картицама гаранција да ће неки пар остати заједно? Док их смрт не растави или док их не растави салдо на рачуну?

Зар „добро се удати“ не би требало да значи да те супружник поштује, цијени, воли? У последње вријеме, када људи говоре о неком новопеченом брачном пару, чујем и оно: „Ма, упала јој кашика у мед!“. Зар за срећу није довољно подијелити баш ту кашику меда, на два, једнака дијела? Љубав без папира или папир без љубави?

Мјеримо ли олако туђу срећу? Познајем пуно парова, који, наизглед имају све. Добар посао, сређено имовинско стање, лијеп физички изглед. Сто и једну заједничку фотографију, објављену на друштвеним мрежама. Испод сваке неки романтичан опис. Иду на љетовања. И зимовања. И рекао би, човјек, овако, издалека, да им се та кашика у меду баш „удомаћила“. А, не мора да значи. Можда баш тај, на око „савршен пар“ сваку ноћ проводи на одвојеним каучевима. Са одвојеним мислима. И одвојеним осјећањима.

Познајем и пуно оних, који су кренули од нуле. У чијим подстанарским собама се чула већа граја и смијех, него у неким кућама на три спрата. Који су срећнији са колачем подјељеним на два једнака дијела, од вечере у најскупљем ресторану. Не желим и нећу да вјерујем да када новца нема – љубав изађе кроз прозор. Јер она љубав, која се мјери по томе, не заслужује ни да се тако назива.

Навикли смо да судимо на основу онога што видимо. Никад не реци да неко добро или лоше живи. Никад не реци да се неко добро или лоше удао. Ћути. Јер немаш појма како је, било коме, када падну завјесе. Ко смо ми да рангирамо нечије животе, да их постављамо високо или ниско на скалу звану животни успјех?

Фото: Слободна Херцеговина

Оловка пише срцем


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО