„Сине, куда може грдна, може и лијепа“ – Љута понекад, поносна увијек.

Живјела је пар најљепших година у Васојевићима. Пар најљепших година дјетињства пред 1941. Расла са стрицем који је био официр жандармерије Краљевине Југославије, Милутином Килибардом, и његовом супругом. У Андријевици. Њени је „дали“ да живи са својима. Тад је брат био брат. А стриц као отац…. Да би стриц и стрина имали „срећу“ док не добију своју „срећу“. Добили су. Али кратко је срећа трајала. Погинуо је 1944. Моја бака их је помињала као родитеље. Стрину као мајку. Стрина се дуго потом преудала у честиту – и сад се види – кућу Копривица.

Ко зна шта и како би било с баком Милицом да не би опште и појединачне несреће? Расла је као градско дијете. Тек пред крај њеног живота случајно открих да је путовала у Београд на свадбу кћерке неког армијског ђенерала. Била најбољи ђак. И онда рат, несрећа, повратак на село, прерана удаја, пуна кућа мужевљеве браће и сестара. Сирочади. Цио живот ме је молила да „будем доктор“. Ево, јесам. Али нисам јој ни примаћи, нити ћу. Икад. Црногорка. Српкиња. Одива. Сестра. Супруга. Мајка. Бака. Молитвеница пред Господом. Ниједно јутарњу молитву није прескочила.

Јака. Стамена. Никад проста, никад ружне ријечи. „Сине, куда може грдна, може и лијепа“. Љута понекад. Поносна увијек.

Ево, бако, за тебе, и за јуначко Беране…још једном твоја омиљена пјесма.

Аутор: Весна Братић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО