Вера Братић: „Рођендан, ђед и Мируше…“

Не волим рођендане, нарочито не властити. Покојни ђед је говорио: „Ко то слави, то је Тито увео, да се не би славиле славе“…Али бака је за мој рођендан увијек имала неку скривену бомбоњеру, ко зна из које шкриње извучену, у коју би “тиснула“ новац…


Осмог јуна 2007, негдје око десет увече, упокојио се мој дивни ђед, сјећам се, као јуче да је било. Био је петак на суботу, јавила нам бака…“Богами јес’ умро“, рекла је, гласом дјечијим… Нисам могла да је загрлим преко телефона, а ни да заплачем. У тренутку се сјетих својих дјечијих замишљања смрти: да ћемо умријети сви скупа, или да ће прије тога Бог доћи са свом својом силом и пресудити нашем земаљском животу. Као дјевојчица, замишљала сам Господа који развлачи небо као некакав украсни папир с новогодишњег поклона, и спушта се на облаку све са анђелима и Богородицом… Додуше, тата ми је двије године раније разбио ту илузију о заједничком одласку са ове земље у нешто друго, што би требало да Вјечност буде… Али, ето, не знам одакле, за тренутак искочи неки црни крст који ми потре ту слику у глави, и неста…
„Можда сам ђедову смрт лакше прихватила од татине, јер се тата потрудио да његову не заборавим“, размишљам док стојим пред одром… Не осјећам као да је умро дјед… Ето тако је с Богом живио, да је са Богом и отишао, мислим. Жао ми је маме, много га је вољела. Некако ми изгледа као дијете, изненађено и престрашено. Кажу да тако сви, кад губе родитеља… У дијете се претворе. Бака се држи, сједи на столици поред, не можеш видјети ништа. Лице јој можда мало бљеђе, остало све исто. Дакле, ипак је умро, мислим сувих очију… Срамота ме је, не могу да плачем. Нема суза. Плачем изнутра. Сјетих се да сам једном видјела једну мајку како је истукла дјетенце, а оно није плакало. Чудила сам се. Ево, добијам одговор, плакало је у себи. Као ја сад. Ето, ипак је могуће плакати у себи, мислим…
Многи нису ту од ђедове јако блиске родбине, неки и јесу. Руку на срце, дао је баби у аманет да умјесто њега некима покаже врата јер „кад бих могао да устанем пола оних што дођу ишћер’о би’“.
„Неће то никада чути“, мислим… Тада када је он то рекао бијасмо ту само он , бака и ја…
Мируше дочекале ђеда… Како Бог налаже. Сунце… мало доље испод гробља – језеро, кристалано чисто…Преламају се нијансе плаве на сунцу…Галебови лете по небу, гласују… Можда их води онај ђедов, онај што га је пратио од мора до језера, и слијетао му на руку, док је ђед вадио уловљену рибу из језера… Не, не стаде свијет, видим јасно… Све живи и даље… Не шкрипи небо од звука точкова Божанских кочија, не чују се се трубе анђела…Ђедо одлази тихо, живот не стаје… Загрлих га мислима, осјетих мирис дувана на његовом џемперу, плавом… Људи се нешто расправљају око политике, ја гледам травке… Миришу Мируше на оне ђедове чајеве…
Погледах још једном језеро, осврнух се…Да запамтим боје, да не заборавим… До поновног сусрета, ђеде…Воли те твој Верови


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО