Снежана А. Топаловић: МЛАДЕН

Несретан се родио, говорили су за њега. Несретан се родио, јер није било другог разумног објашњења за све његове муке и страдања. Када би се живот могао описати једном реченицом, његов би описала баш та обична ,проста реченица. Несретан се родио!
Те, сада већ давне ’62. у завејаном планинском селу, на свијет је дошао тамнопут, снажан дјечак.
Порођај је био тежак и болан, трајао је дуго и да није било вјештих руку бабе Маре ко зна како би се завршио. Баба Мара је била сеоска траварка, бабица и по потреби врачара. Разрока старица, урокљива погледа, висока, кошчата, на десном образу је имала велики биљег, што је додатно њену цијелу појаву уз приче које су о њој кружиле, чинило још страшнијом. Баба Мара се никог није бојала, а ње су се чини ми се бојали сви или бар прибојавали.
-Мушко је! Узвикнула је-права момчина има сигурно преко четири киле. Завезала му је пупак, одмјеривши четири прста од стомачића. Подигла је дијете три пута изнад себе изговарајући при том неку бајалицу себи у њедра, окупала га, завезала му црвени кончић око руке и дала мајци да га подоји. На измученом лицу породиље појавио се осмијех, блажен какав само мајци може измамити дијете. Пригрлила га је и ставила на груди, сва мука кроз коју је до малоприје пролазила, као да је руком однешена, сва бол је нестала и Драгињи се чинило да би сад могла планину прескочити. Родила је мушко, више јој свекрва и муж неће моћи набијати на нос како само зна женскиње рађати. Вољела је Драгиња све своје дјевојчице, а било их је четири, али сину се радовала као спасењу.
-Хвала милом Богу, мушко је, ваљда ће сада све бити другачије, мислила је у себи.
-Ти да добро одмориш, пуно си искрварила, сад ћу ја рећи овим твојим Ћифутима, да те ђаво није надарио да поченеш одма теглити јеси ли ме чула?Има те ко одмијенити, четири цуре. Одмарај долазићу ја да те обиђем.
-Хвала ти Маро. Нема мени одмора, морам барем око дјеце, мале су оне не знају још ни око себе, а камо ли да ме одмијене.
-Драгиња, ако себи, а и ђеци мислиш добро послушаћеш ме и лежати. Изашла је из собе у кухињу, гдје су већ припит Лука и његова мајка сједили.
-Мушко је, рекла је баба Мара, здраво, крупно, нека вам је са срећом. Да буде бољи од ћаће, што му неће бити тешко, додала је пријекорно. Лука слушај ме, Драгиња се намучила, мора лежати, пуно крви је изгубила, припазите је. Ти Росо дјецу припази, у длаци јој је живот осто.
-Хвала Маро рекао је Лука и извадио смотуљак новчаница да јој да.
-Не треба ништа, само Драгињу припазите.
-Узми, узми, ваља се, како кажу ради руке.
-Узела је смотуљак и још једном их погледала оним својим урокљивим очима и рекла:
-Припазите је доћи ћу ја сутра, да видим како је.
-Драгиња се брзо придигла, а још брже схватила да се рођењем сина ништа неће промијенити. Свекрва је и даље рондала и тражила длаку у јајету, називала је погрдним именима, а Лука је и даље пио. Имао је тешку нарав и још тежу руку. Тукао је често без икаквог разлога. Према дјеци је био груб па чак и према Младену толико ишчекиваном сину. Алкохол га је из дана у дан узимао под своје. Живот је био већ довољно тежак, радило се од јутра до мркле вечери, све би то Драгиња лакше подносила, да се Лука хтио оканити чаше.
Лукина пијанства су бивала све чешћа, а батине све јаче и бруталније. Године су пролазиле, дјеца су расла, Драгиња је већ одавно личила на старицу, а била је тек у раним четрдесетим. Слабила је из године у годину.
Кћерке су се поудале једна за другом. Првом приликом, не бирајући ,не тражећи, него бјежећи.
Бјежећи од тешког живота и оца насилника. Остао је Младен, Драгињино спасење, како је мислила док да је муком доносила на свијет. И заиста Младен је био син за пожељети, њежан, брижан, осјећајан, право спасење за њену намучену душу. Још као дјечачић покушавао је одбранити мајку што је Луку додатно разјаривало па је ударао немилице и једно и друго.
-Мајковић, полетио мајку да брани, говорио је обезнањен од алкохола.
-Након једног таквог пребијања, Драгиња се разбољела, није могла устати из кревета, центар за равнотежу био јој је потпуно поремећен, стомак јој је отицао, није могла да једе. Свекрва је и такву оптуживала да се излежава, док њен син ради како би их прехранио. Младен је мрзио оца из дубине душе, али оно што је осјећао према баби није знао ни како да назове. Плашио се онога што је сама помисао на тог старог акрепа изазивала у њему. Мајку је његовао најбоље што је знао, ишао је и код бабе Маре да јој справи лијек, али све је било узалуд. Драгиња је умрла у четрдесет четвртој години живота, тачније би звучало Драгиња се родила након толиких година патње.
Ту ноћ Младен се први пут напио, сва чула су му отупјела од алкохола и први пут у животу није осјећао ону тешку бол с којом је одрастао, која му је срасла за душу гушила га и притискала као велики тег. Први пут у животу у ствари осјетио је мир, није знао да је то лажни спокој, који траје само до тријежњења. Било му је лијепо.
Пробудио се са истим оним болом у души и додатним болом у глави.
Живот без мајке, био је још тежи, скоро неподношљив. Сав Драгињин терет пао је на његова плећа.
Баба је гунђала, за сваку ситницу, а оно што га је највише бољело, ни мртву Драгињу није остављала на миру.
Слабо се дружио с вршњацима, био је стидан и ћутљив, тешко се уклапао. Понекад би долазио код нас да игра карте са мојим стрицем, најчешће зими када је било мање посла. Баба би одмах постављала сто и говорила: -Ево таман си на ручак дошо, благо стрини, били смо даљи рођаци. Он би се нећкао, али баба би била упорна. На крају би попустио и јео.
Баби би било пуно срце, а кад би отишао говорила је: -Јадник, несретан се родио, никад прогледати, ко зна кад је и шта јео задњи пут.

Лука се брзо оженио, довео је жену удовицу из сусједног села, била је нешто старија од њега, грубе вањштине и грубог чак мушког гласа. Звала се Зорка, није имала дјеце.
Када јој се баба први пут обратила као Драгињи са: -Кујетино, Зорка је узела Векерицу и гађала бабу, сат је ударио од зид и распао се у хиљаду комада.
-Запамтићеш ти овај дан кад Лука дође, викала је баба.
-Слушај ме стара вјештице, кад Лука дође шта год да ми уради, упамти сљедећи пут нећу промашити.
Лука је дошао, баба је ћутала, Зорка је за вечером питала: -Мамо, шта си оно требала Луки рећи?
Баба се затресла од хује: -Не знам, заборавила сам, ко стар инсан.
-Сигурно није ништа важно док си заборавила, насмијала се Зорка и погледала у Младена.
Тим чином задобила је Младенову љубав и поштовање.
-Ударила вила на Халила, мислио је у себи.
Зорка је преузела доста терета на себе. Младен је био сит и чист. Помагао јој је у свему.
Ипак није био сретан, за срећу ваљда треба мало више. Све чешће се опијао јер само тада је осјећао душевни мир, само тада сва бол коју је носио била је далека и туђа чинило му се. Сестре су ријетко долазиле, нити су могле помоћи, нити гледати како им се брат полако одаје алкохолу.
Кад је Лука први пут ударио Зорку, узела је шћемлију и тако јако га ударила по глави да га је облила крв, кад је дошао себи рекла му је: -Ако ћемо гинути, ајде да вечерас изгинемо, мене нећеш тући ко Драгињу или ћемо живити ко људи или да се вечерас поубијамо, па ко кога. Лука је ћутао и никад је више није ударио.
Зорка је завела ред у кући.
Младен је све чешће, бјежао у онај лажни спокој и већ са тридесетак руке су почеле да му се тресу, а и пијаном и тријезном ход је бивао несигуран. Налазили су га како спава покрај пута, покрај кафане, чак су га једном нашли и у гробљу, спавао је на Драгињином гробу спокојно као беба.
-Несретник, кукавац црни, говорила је моја баба.
-Немој Млађо, љуби те стрина, окани се сине ракије, коме је она добро донијела. Ћутао је погнуте главе, навикао да је увијек неком за нешто крив.
Рат је дочекао у раним тридесетим. У цијелом том лудилу он је видио прилику, отишао је са само са једном жељом да се никад не врати. Не да брани, не да напада, него да погине. Рат је видио као одлично рјешење, већ одавно му се није живило, а самоубиство је сматрао кукавичким чином, онако ће погинути за отаџбину, бар неку сврху да да свом биједном животу, мислио је. Погинуо за отаџбину, тако ће говорити о њему, ето није се џаба родио.
Међутим, није ишло по његовом плану, јуришао је, увијек на првој линији, ишао на метак што се каже, али увијек се враћао без огреботине. Ни Бог ме неће, мислио је. Из рата се вратио као херој, о његовој храбрости се причало. Младенова велика жеља да оде у смрт, другима је изгледала као храброст.
Баба је умрла почетком рата, лако без муке, а толико је бола за живота другима нанијела. Какав то Бог, даје добрим људима да се муче, а овакву вјештицу узме у сну, није му била јасна та Божија правда, али сјетио би се Драгињиних ријечи: -Велике су Божије промисли, ми смо мали да би то могли разумити. А онда се молио том истом до малприје неправедном Богу, да му опрости грешне мисли. Ипак у души није осјећао никакву бол за бабом, било му је потпуно свеједно, био је празан. Исту такву празнину осјетио је и неколико година послије рата када је нашао Луку објешеног у штали. Опет није ништа осјећао, осим неке нелагоде, готово гриже савјести што не жали за оним што му је живот дао, ако се ова његова мука може уопште назвати животом.
Остали су он и Зорка, некад му се чинило да може кренути испочетка. Алкохол и рат су оставили трајне посљедице. Покушавао је да остане тријезан, некада је то трајало пар дана, некада пар мјесеци и таман кад би помислио да је успио, обузимала би га она тешка туга, онај чемер због горког промашеног живота, а жудња за лажним миром и спокојом постајала би све већа и јача, није могао да јој се одупре, тада би узимао флашу, бјежећи од оне празнине у души од црних мисли и тешких сјећања.Мрзио је себе, мрзио је Луку у себи, тек када би отупио од алкохола враћао му се онај спокој за који је врло добро знао да је лажан, али какав је такав је, за други није знао. Тог дана чврсто је одлучио да остави алкохол у кући није имао више ни капи.
-Заклећу се на Драгињином гробу, мислио је, то никада не бих прекршио. Несигурним ходом прилазио је гробљу, на свјежој хумци, стајала је флаша ракије,гледао је час у флашу, час у Драгињин гроб. Само још сад прије заклетве, попићу гутљај, један гутљај и готово. Прекрстио се нагео флашу отпио гутљај, затим још један, па још један…Умро је на дан своје велике одлуке, у четрдесет четвртој, баш као и Драгиња, нашли су га близу гроба, није стигао да се закуне.
-Пошао мајки, јатки, говорила је моја баба, е кукавац црни…
Њгова смрт донијела је олакшање свима и њему и сестрама, које су већ одавно осјећале стид када би им долазио и Зорки, која га је гледала како из дана у дан тоне све дубље, а није му могла помоћи. Не знам да ли је ико од њих схватао тежину празнине коју је носио у себи. Да ли ико упште зна колико празнина може бити тешка и велика. Његова је била као планина.
Несретан се родио, говорили су за њега. Нестретан се родио, јер није било другог разумног објашњења за све његове муке и страдања. Када би се живот могао описати једном реченицом, његов би описала баш та обична, проста реченица. Несретан се родио!


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО