Пјесма једне жене Јовану Дучићу

Свако ми буђење на папиру,
таман се уткало радовање моје,
ко сам у твојим ноћима, твоме миру,
ил само грешни инок што пој ти поје,

Ко Богу ти пишем и није ни писмо,
и знам да нисам из пјесме жени,
јесмо ли од платана, ко некад што били смо,
просвјетљени умом, и непоражени…

Док по плочнику кораке ми чујеш,
и видиш ми перо што до срца вири,
немој кроз пјесме да ме запиткујеш,
неће више ватре ништа да распири.

Знам да твоје изнемогле власи,
сањају ко снови још непогажени,
отела се она што оће да украси,
пјесму твоју, пјесму жени…

аутор: Николина Ковачевић 


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО