Љиља Скочајић: „Ђаволи те не имали“

Ништа нам драже није било него доћи пред Обренијину кућу, покуцати на врата, па онда побјећи куд те ноге носе.
Она би к’о метак излетјела из куће, раширених руку. Видјевши да нема никога, објема рукама би ударила од стари дрвени сто и љутито повикала : „Е, ђаволи вас не имали, какви сте!“

Потом би зграбила мачка, који се увијек мотао око њених ногу, поготово у оваквим ситуацијама и разочарано ушла у кућу.

Након десетак минута би поново изашла и колико је грло носи повикала: „О, Стано о, Видосава о, Анђелија…о ова …о она (и тако набројила све жене у насељу)…боље би вам било да гледате шта вам ђеца раде него што кафе испијате вас-цијели дан.“

А онда би настала права ујдурма.

Једна трећина од набројаних жена би се заиста појавила пред Обренијином кућом.
„Опрости Обренија тако ти Бога! Е, шта ћеш ђаволима. Ево ваздан зовемо, опомињемо. Али не можеш им ништа. Да може ова школа почети, не би ли се иколико у ред довели.“

„Па ко им може, ако им ви не можете? Ма, не сметају они богами Обренији, но кад порасту таквих ђавола надалеко неће бити, ђаволи их не имали.

А не може, вала, нико ђецу упропастити ко што их могу упропастити ћаће им и мајке.

Прије се ђеца нису ни Богу смјела помолити, а камоли зијан какав направити.
Ђаволи вас не имали, какви сте то ви родитељи?“

Жене би се убрзо разишле, а Обренија би са мачком у загрљају, размишљала о томе какав би зијан сутра могао бити на реду.
Тада сигурно ни наслутити није могла да ће наш сљедећи зијан бити директно везан за њеног мачка.

То је била идеја њеног унука Душана. Па, ако је Душан то предложио зашто то ми не бисмо прихватили.

Обренија је била посебно везана за свог мачка. Имала је она и козу, али као и да није. Често би је заборавила, па би јадна коза проводила и по неколико ноћи под ведрим небом, за грм завезана.

Мачак је био сасвим друга прича. Увијек јој је био „на оку“. Никакве користи од њега није било, али нека га.

Причала је Обренија женама из насеља да кад би год неку муку имала, она би загрлила мачка, па би јој некако лакше било. Као да јој је чупао терет са срца…

Када је Лазар једне прилике (било је тих прилика заправо много) добио јединицу из математике и то пред крај маја, у јеку закључивања оцјена почео је кукати из свег гласа:

„Куку ми кукавцу. Не треба ми кући ићи. Шта да радим, јадан ли сам? Ево ме око срца стеже. Шта ће са мном бити?“

На ту његови кукњаву први се огласи Богдан: „Па, болан, загрли мало Обренијиног мачка.“

Душанова идеја је била да се мачак завеже за одрину, уз коју се верала винова лоза. Објеручке смо је прихватили. Док си оком трепнуо мачак би привезан за одрину. Кад подигнеш главу, више не видиш лишће ни тек формиране гроздове већ разапетог мачка.
Кренуше опкладе. Ако се сад не појаве све мајке и све ћаће из насеља, неће никад.

Неки кажу биће их оволико неки онолико.

Кладили смо се… у сладолед на цицање (код Сласта), у гумене бомбоне у облику трешње и у чунга лунга жваке (десет комада). На високе бројеве се ишло, јер ово није занемарљив зијан.

Мачак нам је дао довољно времена да се удаљимо у своја скровишта, па је почео чудно мјаукати тек након десетак па и петнаест минута.

Прође минут, два три. Обренија не излази. Више и нама досади чекати, а мачак кука ли кука.

Поче и мрак падати. Оне брижније мајке и ћаће почеше ђецу дозивати.

Однекуд се појави Душан. Кад прије изађе из склоништа? Као творац идеје о везивању мачка, затражио је најудаљеније и најсигурније склониште.

Одвеза мачка.

„Изда ли нас-изда“ помислисмо. Да би оправдао овај никако очекивани потез, окрену се према нама и стидљиво рече : „Баби треба мачак“.

Видјесмо „злу и гору“ и побјегосмо кућама.

Једва смо чекали да јутро осване. Кажу неки да ока склопили нису а неки да су читаву ноћ шакетали Душана, у сну додуше.

Била је недјеља. Врело јутро, коме је претходила још врелија ноћ, било је спремно на примање свих жалби и негодовања типа: није се могло ока склопити, није било ваздуха у нека доба, у зноју смо се купали, кад ће крај овим врелинама и слично.

Тог јутра не би ништа од ове приче.

Баба рече како се истог момента код Обреније мора ићи.
„Што код Обреније?“, упитах.
„На саучешће.“ одговори ми.
„Шта је то?“

Не добих одговор.

Мајка и она пођоше, а ја крадом за њима. Нису ме примијетили. Чим дођоше пред Обренијину кућу, зачу се она:

„Е, на зло ли ми свану ова неђеља Света. А ја, ђаволи ме не имали, а ја га чекам ево и година има да ми на врата покуца. Брата мога. Куку ми је, но кукати не смијем. Не ваља се!“

Наше враголије су потпуно нестале управо те недјеље. Никоме није на памет пало ни да загалами а камоли да са Обренијом циркусе прави.

Одрастосмо за само једну недјељу.

Прође деценија, друга а и трећа већ увелико граби…

Обреније већ одавно нема… ни бабе… ни МАЈКЕ… ни многих других драгих лица.
Вријеме трчи ли… трчи… али богами нам свима дозволи да научимо све оно што нисмо знали када смо куцали на Обренијина врата.

Сретимо се некада. Некоме је овако, некоме онако. Неко је имао овакве а неко онакве прилике у животу. Једну смо имали сви. Ону, која нам никад није дозволила да заборавимо Обренију и њеног мачка.

Признали смо једни другима да смо баш сви имали потребу да загрлимо Обренијиног мачка како би нам скинуо муку и терет са срца.

„Ђаволи те не имали“ постао је наш званични поздрав гдје год и кад год бисмо се срели. Не само поздрав него нешто што те мора дићи када те живот покушава сурово оборити на дно.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО