Робови тешко постају слободни људи, али слободни људи лако постају робови.

Шта значи бити роб?

Пре неколико недеља разговарао сам са пријатељем који ми се жалио да током зиме никако није могао да смањи трошкове грејања за толико колико би могао да плати, иако је запослен. Нисам се усудио да га питам колико му је степени било у стану. Други пријатељ, који је незапослен, испричао ми је поучну причу о једном осигуравајућем друштву које је било спремно да га ,,запосли” на три месеца пробног рада и то под оваквим условима: да седи кући и да са свог телефона зове људе и нуди им полисе осигурања. Када је представника компаније запитао да ли ће му компанија рефундирати трошкове телефона, овај се само насмејао: ,,Па то је сада јефтино”, казао му је, што у преводу са корпоративног на народни језик значи – шипак ћемо ти платити.

Има и оваквих случајева: људи раде тридесет дана за минималац, а онда, када га добију, морају да врате својим газдама део новца у кешу. Или уместо плате добијају дугове, које не смеју да пријаве такозваним надлежним органима, јер ће њихов газда, додуше, добити казну, али ће и они добити отказ. Ни са такозваним фенси занимањима ствари нису боље: знам банкарске службенике који цео дан стоје за шалтером, јер им банка забрањује да седе, а знам и оне који седе у загушљивим просторијама, без природног осветљења. Знам и оне људе који су улазили у политичке партије да би добили посао, па сада на ,,демократске” и ,,слободне” изборе иду са андроидима којима сликају листић и број који су заокружили. Поштено. Или исто то, само мало другачије: празнични је дан, а у истој улици налазе се радње три мобилна оператера; она која припада држави, затворена, а преостале две уредно раде. Закључак извуците сами.

Све ове сличице из свакодневног живота налазе се у албуму који би ваљало назвати ,,боље роб, него гроб”. Шта је то гроб, то мање више знамо, али шта је роб? Ево моје скромне дефиниције: то је особа мушког или женског пола, која је уверена у то да од ње ништа не зависи, да се она ни за шта не пита, да ни о чему не одлучује, да нема никаква права и да не може ништа да промени. Уверена је, такође, да је за све то што јој се догађа сама крива или се вајка: ,,таква су времена”.

Претпостављам да би се већина таквих особа још могла увредити или чак побунити, када би им неко саопштио, у лице, директно, да су само робови и ништа више. Али, то им нико неће никада рећи. У томе је лукавство система који своје најодвратније лице показује баш овде, у овој земљи, и то не случајно: нико им никада неће рећи да су робови, то не, али је цео систем подешен тако да им се дословце сваке секунде сугерише да су само то. Тако се у људима лагано и неприметно развија робовска свест. Почиње тако што се људи ослобађају појмова као што су ,,част” и ,,достојанство”. После тога нестају ,,солидарност”, ,,љубав”, ,,пријатељство”, ,,поштовање”. На крају ишчезава ,,сећање” на време када нису били робови. Најзад, не остаје им ништа више, осим голог живота. Тачније: голог преживљавања подељеног на јефтину забаву која је друго име за стање бесловесности у ,,часовима одмора” и ропско радно време и ропске услове рада. И док се тако ропски живи или преживљава, неко други ће да одлучује о свему осталом, па и о животу робова.

Шта се ту може урадити? За почетак, урадите једну малу ствар. Уђите у било коју продавницу која ради за време било ког државног празника. Тражите књигу жалби и напишите поруку газди или пословођи. Напишите му да никада ништа у тој продавници више нећете да купите јер не желите да подржавате робовласнички систем. Напишите му то, ако ни због чега другог, оно зато што бринете о себи самоме: у робовласничким друштвима робови тешко постају слободни људи, али слободни људи лако постају робови.

Текст: Слободан Владушић

Извор: Политика


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО