МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ ЈЕДАН ОД НАЈЧУВЕНИЈИХ СРПСКИХ НАУЧНИКА

Не верујем да у свету постоји нација која заборавља на своје највеће научнике. Нажалост такав је случај са Србијом.

Детињство и школовање

Милутин Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, на десној страни Дунава у Панонској низији. Потиче из старе српске породице која се крајем 17. века преселила са Косова и Метохије.

Његов отац Милан је био веома вредан и уважен грађанин, али је нажалост умро када је Милутину било 8 година. Милан је имао велико имање, тако да је Милутин рођен у богатој породици и његово детињство је из тог разлога протекло безбрижно, иако је очева прерана смрт на њега оставила трага.

Након овог догађаја, поред мајке Јелисавете, старање о њему је у великој мери преузео његов ујак Васа Муачевић. Васа га је помагао током читавог живота, подстицао, саветовао у свему, а посебно да истраје на путу науке и стваралаштва.

Милутин је стекао кућно основношколско образовање, тако да је велики део знања стекао од приватних учитеља, али је и самостално савлађивао одређене лекције. С обзиром да је још као мали имао слабачко тело које није било предодређено на физичке напоре и такмичење са осталом децом у спорту, био је више упућен на духовни свет. Од самог почетка његовог образовања Милутин је показивао колико је бистар и надарен ученик. Успешно је завршио основну школу, заједно са својом браћом и сестрама.

На очевом имању у Даљу је живео до своје десете године. Обожавао је тада да седи на обали Дунава и да посматра супротну обалу, према Бачкој. Међутим, највише је волео да посматра звездано ноћно небо. Још у најранијој младости се окретао ка небеским пространствима посматрајући планете и звезде уживајући у њиховом сјају.

Након основне на ред је дошла средња школа. У његово време постајале су две врсте гимназија: класична и реална гимназија. Свака од њих је припремала ученике за одређене врсте студија. Тако је Милутин 1889. године у Осјеку започео своје средњошколско образовање у реалној гимназији која је припремала ученике за будуће студије технике и пољопривреде, по жељи његовог оца, који се надао да ће његов син завршити пољопривредни факултет и вратити се у Даљ да одржава породично имање. На несрећу породице он то није учинио, али на срећу Србије и њихових становника они су добили једног од највећих и најцењенијих светских научника свих времена.

По први пут је кренуо у јавну школу и убрзо увидео недостатке које је имало његово дотадашње приватно образовање. Приметио је како остала деца доста боље читају од њега, како су им рукописи лепши, рачунање боље…јер су у свему имали праксу.

Међутим, он је имао изванредно памћење тако да је већину градива савлађивао на часу, а имао је од почетка способност да лекције понавља сопственим речима, без “бубања”, што су његови професори посебно ценили. На тај начин веома брзо је стигао до места најбољег ученика на коме је остао до краја школовање у реалној гимназији, без велике бриге да би неко могао да му угорзи ту позицију. Поред тога је увек радо помагао друговима око градива и извежбао је шапутање што му је додатно подигло углед међу друговима.

Сведочанство о завршеној гимназији је добио 29. маја 1896. године које је употребио само једном у животу – за упис на Бечку политехнику.

Студије и посао

Пошто га пољопривреда (очева жеља) није занимала, дуго је размишљао шта да студира. Одлучујућу улогу у одабиру врсте студија одиграо је његов професор у реалној гимназији, који је одмах запазио Миланковићев таленат за математику. Међутим, студирање математике није било исплатљиво колико студије технике. На то му је скренута пажња, па је поред математике желео да студира електротехнику чији смер није постојао на Високој техничкој школи у Бечу, па је на крају одлучио да то буде грађевина.

На одсеку за грађевину је било доста добрих професора, али се посебно истицао професор математике Емануел Чубер који је касније играо битну улогу у Миланковићевом животу. Управо код овог професора је дошао до изражаја Миланковићев таленат . Знање стечено код професора Чубера је било од пресудног значаја за Милутинову научну каријеру.

Баш у време док је студирао у Бечу, аустријским високим школама је дато право да могу додељивати докторске титуле, а то је навело Миланковића да жртвује један део очевине и да проведе још коју годину у том граду.

Младом и ситуираном студенту нису биле стране ни многе друге радости живота које пружа једна велика и стара престоница. О својим љубавним везама писао је дискретно и ненаметљиво, али се са посебном пажњом осврнуо на везу са Алисом, која је пореклом из Италије. Веза није успела, а он је до краја те везе остао празних џепова, јер је Алиса била девојка која никако није била од оних скромнијих. Ипак, такав крај једне везе га је обрадовао, јер је могао да се врати науци.

Докторирао је 3. децембра 1904. године на Великој техничкој школи у Бечу са расправом под насловом “Теорија линије притиска”. На одбрани свог рада је бриљирао. На тај начин је Милутин Миланковић постао први Србин са докторатом из техничких наука.

Након одбране докторске тезе одлази у Београд на одмор, а убрзо након тога добија и посао у познатој бечкој грађевинској фирми. На том послу је дошла до изражаја њгова стучност, знање и познавање математке и механике. Остварио је шест одобрених и штампаних патената од великог значаја и на тај начин добио признање и као изумитеља. Својим радом је брзо стекао углед у Бечу, али и у целој Аустроугарској монархији.

Ипак и поред свих његових пословних успеха он је желео да ради и ствара у Србији, али је морао да сачека да се неке ствари тамо среде. Најзад, 1909. године добија писмо из Београда да је изабран за ванредног професора. Тако је 1. октобра 1909 године коначно напустио Беч и отпутовао за Београд. О томе је написао следеће: “Тог дана завршио се тринаестогодишњи период мог живовања у бившој Хабзбуршкој монархији, а и доба моје младости. То сам јасно и болно осећао, ваљда и због тога што на моме путу поче промицати прва, лака, јесења киша”.

Професор и академик

Започео је своју професорску каријеру 3. октобра 1909. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Требао је да предаје три предмета: примењену математику, небеску механику и теоријску физику. Међутим, на студијама није слушао курсеве из небеске механике и теоријске физике и за предавање је морао самостално да се припрема. То је радио веома успешно.

Ова комбинација предмета које је морао да предаје су били одлучујући да Миланковић започне изградњу своје теорије о осунчавању Земље и других планета.

На самом почетку првог светског рата се оженио Христином Топузовић – Тинка са којом је, на католички божић 1915. године добио једино дете, сина Василија. Међутим, на свом првом брачном путовању у родни Даљ почео је први светски рат, а пошто је он 1910-те постао држављанин Краљевине Србије бива заробљен.

Уз помоћ његове жене Тинке, која је на све могуће начине покушавала да ослободи свог мужа, ослобођен је 1914. године. Након ослобађања успео је да се пресели у Будимпешту, а у томе су му највише помогли ујак Васа и његов некадашњи професор математике са Високе школе у Бечу Емануел Чубер.

Време проведено у Будимпешти Миланковић је максимално искористио за рад на својој теорији климатских промена. Имао је на располагању богату и разноврсну литературу Централног метеоролошког института у Будимпешти. Врло брзо је почео да објављује научне радове, али он је желео да све то заокружи у једну коначну математичку целину.

Са породицом се коначно вратио у Београд у марту 1919. године. Исте године је унапређен и постављен је за редовног професора на Београдском универзитету. Плата му је била велика, али се то услед инфлације због рата није много примећивало. Ипак, уз помоћ његовог изванредног познавања грађевинске технике био је ангажован на многим пројектима широм земље у обнови ратом порушених градова.

Већ 1924. године постаје редовни члан Српске академије наука чији члан је био преко три деценије и дао велики допринос њеном угледу у свету. Три пута је биран за потпредседника Српске академије наука и једно време је био директор опсерваторије у Београду. Био је и члан Југословенске академије наука, а важио је као угледни припадник многих значајних научних установа и друштава у познатим светским метрополама.

Животно дело

Свој рад Миланковић је заокружио својим животним делом: “Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба”. “Канон” у буквалном смислу значи спис о нечему што мора бити тако и никако другачије.

Та књига је невероватном срећом сачувана, јер је неколико дана након што је предата, 29 марта 1941. године, Српкој академији наука, почело бомбардовање Београда, баш када је књига дата на штампање. Књига је касније пронађена испод рушевина штампарије где је претрпела нека оштећења, али је садржај срећом у потпуности сачуван.

Старост

О својим последњим старачким данима Миланковић каже:

“Тешко је појединцу да правилно оцени своје духовне способности. И будала себе сматра паметним. О себи могу казати, отприлике, ово. Логика мојих мисли и правилност њихових закључака још је ту, али се мисли крећу тромије, као да су им се отрцала крила. Ипак, одблесне у њима по која оргинална значајна идеја.

Физиолошком процесу старења придруживао се и психички. Душа ми је изгубила своју ведрину, полет, и самопоуздање. А и то има својих узрока…”

Миланковић је умро 12. децембра 1958. године у 80. години у Београду где је и сахрањен, али је оставио опоруку да његови посмратни остаци буду пребачени у Даљ. То је учињено 1966. године.

Своју заоставштину на научном и уопште стваралачком раду је оставио Српској академији наука и уметности. У овој установи се чува и радна соба Милутина Миланковића.

Занимљивости о Милутину Миланковићу

-Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само 2 секунде дуже траје година по најтачнијем календару.

-Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.

-Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.

-НАСА га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.

-За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

-Миланковић је главни “кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.

-Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.

-Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.

-Најцитиранији је српски научник свих времена.

МИЛАНКОВИЋЕВ КАЛЕНДАР

Милутин Миланковић направио је календар којим би Срби требало да славе Божић и Српску нову годину 13 дана раније. Календар светски познатог геофизичара, климатолога и астронома је најтачнији, пошто, за разлику од јулијанског и грегоријанског рачунања времена, касни по један дан тек на сваких 28.800 година!

Након обимног истраживања, чувени српски научник утврдио је да јулијански календар од како је успостављен 325. године у Никеји касни по дан на сваких 128 година. Због тога је на тај календар додао 13 дана. Такође, по Миланковићу сви месеци имају по 30 дана осим фебруара са 28 у простој односно 29 дана у преступној години. Миланковићев календар тачнији је и од грегоријанског рачунања времена који касни дан на сваких 3.280 година.

Познати астроном направио је календар на иницијативу васељенског патријарха Милентија IV који је 1923. године сматрао да је потребно успоставити ново рачунање времена због великог раскорака у календарима хришћанских цркви.

– Миланковићево решење одмах су прихватили Цариградска, Александријска, Антиохијска, Бугарска и Румунска патријаршија, као и Атинска и Финска архиепископија. Занимљиво да су против били Српска, Јерусалимска и Руска православна црква.

– Јерусалимска православна црква никако није хтела да сви хришћани славе празник истог дана јер не би могли да издрже толики прилив верника из целог света. С друге стране, руска црква је у то време одбијала све реформе патријарха Милентија, док у српској цркви није било консензуса. Такође, конгрес није био легална установа црквеног одлучивања него сабор.

У Српском разлогу лежи и страх од доминације западне цркве.

– Постоји зазор да ће истоветност датума довести до потпуне доминације западне над источном црквом односно покатоличења великог броја православних хришћана.
Због тога православне цркве бране Јулијански календар иако је погрешан.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО