Бурна недеља је иза нас. Годинама смо мирно посматрали бахате, неуке, грамзиве како се пењу мердевинама друштвеног успеха, Често смо их и придржавали правећи се да не примећујемо колико су недорасли. Све нам се то вратило спознајом да живимо у једној хајдучији. Погледајмо напокон истини у очи. Живећи овде нормалност нећемо дочекати.

Баја се у РС у прошлој седмици дефинитивно васпоставио, ако не у златно теле коме се сви клањају, оно у врховног бога кога сви слушају. Дошао је у финишу седнице скупштине, запосео говорницу и почео са придикама.

Првом министру Радовану је приговорио што још није победио потребу да се правда, мученом председавајућем парламента наредио шта да запише у ћитабе како би за вјеки вјеков остало упамћено да наочитије мере нико до сада није донео. Опозицији је опако замерио што је увек незадовољна, што има тикове и замуцкује. Тикови га деконцентришу, а неразговетан говор отежава прислушкивање.

Ипак, ма како бенигна била, опозиција на њега делује као на бика црвена марама. Врховни тата, одвикнут да му било ко противуречи, потпуно је изгубио такт, па је у заносу признао да, осим што тумачи снове и гледа у шољу, слуша и шта ко прича. Заборавио је да то може да буде мало шкакљиво јербо је изгледа против закона.

Али, у земљи у којој се зна ко закон кроји и тумачи, круг је затворен. Ако тужба и опстане који дан на светлости, Милан ће је клизећим стартом, ако треба и на кварно, послати у фиокин мрак да скупља прашину са осталим неуспешним покушајима да се тата приведе к познанију права.

„Не може нам нико ништа“ изгледа да није само хит за просте. То је мантра ове власти и порука свима који имају илузију да се нешто може променити. Уосталом, само у последње четири године су представници власти хиљаду и двесто пута прекршили преко сто закона и никоме није фалила длака са главе. Зато је и могуће да се за два месеца у БиХ без објаве потупка склопи преко 560 уговора. И ником ништа. Тачније, мојим пријатељима (а биће нешто и за мене ваљда) милиони из јавних каса.

Све нас то враћа негде у 1850. годину када је извесни Лаповац, рецимо претходник нашег врлог министра Лукача (можда и Кошарца?) предложио да се побију сви писмени људи у Србији јер “такви само праве бунтове”.

Да ли, следећи мисао овог попечитеља можемо да закључимо да овде нема писмених јербо нема ни бунта? Остављамо ово питање на разматрање читаоцима како бисмо констатовали да се наши представници нису променили за ових 170 година и да им највећа опасност прети од писмених.

Добра вест за управљаче стварима и стварношћу овде је да су писмени у мањини. Многи су отишли и оставили простор за ширење ових неоптерећених знањем и образовањем (са акцентом на образ).

Зато је у прошлој недељи извесна некадашња мисица заузела место саветнице министра Лучића. Она је била силно изнервирана реакцијом јавности на њено намештење. Тврди да је компетентна и образована и стога замерке сматра мизогиним. Подржавамо бившу мисицу, а садашњу саветницу.

Гледајући Лучића и његове компетенције, јасно је да је сада и овде баш свако, а поготово нико, може да буде министар.

Чак, тврдимо да би мисица више пасовала министарској фотељи. И појавом и компетенцијама.

Проблем је друге природе. Ако неко са двадесет и кусур година, без озбиљних професионалних референци сматра да може да саветује било кога, макар то био и неуки министар, онда тај има проблем не само са скромношћу, него и са елементарном свешћу о степену свог незнања и неискуства.

Срећа па Сократ није више жив. Он, који је говорио да зна да ништа не зна, не би пред овим самоувереним свезналицама, часио часа, него би одмах попио отров. Да се не нервира узалуд.

Али, зато нама не гине нервирање. Но, бар је ванредно стање укинуто. Сад можемо из све снаге да се једимо у редовној ситуацији. Ипак, препоручује се и даље да ставите маску на уста и нос.

Није наодмет ни да ставите повез преко очију, да не видите ко је све потписао коалициони споразум и који ће све селаци и мићићи с јесени фотељама да лете. Мајмунска су посла у банана држави. Ако је за утеху, они су на краткој узди. Ако неће шаргарепу не гине им штап.

Шаргарепу још куса Кошарац, али, сећа ли се ико Марка Павића?

ДИРЕКТ Миланка Ковачевић