Снежана А. Топаловић: МУДРОВАЊЕ


Живот ти је баш ко планински поток, док је бистар сви су ту једни пију, једни се умивају, једни се диве љепоти, а кад наиђе кака салаука па га замути, е ондар га сви обилазе и прескачу, неки угазе па га још више замуте. Мада ако ти је врело бистро, џаба поток муте и људи и кише, а поток ко поток једнако тече ја бистар, ја мутан баш ко и живот.
Јеси ли ме ишта разумио?
– Јесам, а ако се врело замути, шта онда ђеде?
– Ондар није више врело, но локва.
Ето тако, одох саден за послом, а ти мани се тог писања иди овце доћерај, јал на врело по воду, на зрак изиђи мало, како ваздан мореш у те књиге гледати? Исти си Мирко.
Мирко је био ђедов најмлађи брат једини школован од њих седморице.
– Морам ђеде ове твоје мудрости приписати, штета би било свијет ускратити, а шта значи ово није више врело, но локва?
– Па то значи да ти је врело у тој тинтари ти би ово упамтио, а пошто је локва ти мораш записат, је ли ти саден мало јасније? Куцкао ме по глави.
– Паметан пише будала памти ђеде.
– Је ли ми то рече да сам будала?
– Не дај Боже, то је само изрека.
– Па и каден запишеш, ако не упамтиш џаба си, вала, пис’о. Уче ли вас ишта у тијем школама?
– Вала ђеде да знаш да је баба у праву.
– За шта вјеру ти?
– Кад каже да те нико надговорити не може.
– Море она Бога ми и надговорит и ућуткат’, мало ко други, али она море.
– Ајде, ајде лети по воду, жедан сам, а ништа ми не мере утолити жеђ ко наша вода с врела.
– Хоћу, али кад се вратим причаћеш ми о свом момковању, ја сам чуо ђеде да си био прави шмекер, можда научим нешто, слаб сам ти са женама, нисам на тебе повукао, задиркујем га.
Смјешка се испод густих, потпуно сиједих бркова и шкиљи на једно око.
– Моребит да јесам, али се то таден није тако звало, како рече?
– Шмекер, ђеде.
– Е грдне ријечи вала Богу. А жена што се тиче нема се туди шта учити или заигра срце или јок, то ти је сва мудрост. Ајде лети по воду и пушти ме више, Бога ми ти ко да си поп па да ти се исповиједам сваки дан, а ђеде шта ово, а како оно… Ко да ја немам другог посла но с тобом води табирити.
– Ево вода ђеде лед ледена.

Пије из велике, орошене кригле, брише руком бркове:

– Ко измисли оне цијеви да нако воду угрди мајку му.
Ја тада нисам осјећао толику разлику између воде са чесме и са врела,сад осјећам и те како.
-Е, ђеде, да наставимо… Како оно ти кажеш за младост?
– Док си млад ђељаш штап, је ли то? – смјешка се.
– Јесте.
– На тај штап се пошље ослањаш, каден остариш, ако знадеш одабрати дрво и буднеш лијепо резбарио штап ће бити лијеп и дуго ће те послужити. Ето тако некако… Свака младост је лијепа, но то видиш тек кад прође. Највише те у младости кошта што мислиш да све знадеш, а не знаш ништа баш ко јуне. Јеси разумио ти ово?
– Па и нисам баш најбоље ђеде, али свиђа ми се.
– Ето видиш да си јуне.
– Видим ђеде управо си ми доказао теорију на личном примјеру, ево почели ми рогови расти. Смијемо се.
– А баба?
– Шта ш’ њом?
– Не прави се ђеде, како си је завео?
– Како сам је шта? – прави се да не разумије, волио сам та његова претварања.
– Завео ђеде.
– Мислиш одвео?
– Па ваљда си је морао прво завести да би је одвео или је то прије било на о рук?
– Да ти кажем, прије се није толико лапрдало ко ти саден што лапрдаш.
– Било је тије цура у селу доста… али каден сам њу видио аууу…не умијем ти то испричат’, очи неће ниђе ш’ње, а срце игра,туче. Све те нешта носа…

Шта се смијеш магарче?….Увече неш заспат да си ваздан оро, само она пред очима, једино ти мало лакше кад уздахнеш, ето тако је било док је нисам довео. Ну! Шта се клибериш за мила Бога? Ајде мрш.
– И шта је било кад си је довео?
– Кад сам је довео опет нијесам спаво, ето шта је било, шара очима да ли је баба чула и показује ми прстом да ћутим. Пошље, ђеца, обавезе…пошље она развеза језик ко и свака жена и ето…ош ме више пуштит’?
– Хоћу ђеде, сад ћу ово све лијепо преписати и сложити у једну причу, тапшем га по леђима. Опасан си био ђеде, чуо сам ја још неке приче.
– А од кога вјеру ти, да нијеси од Мирка, смјешка се и пљуцка дуван.
– Јесам баш од њега, али хоћу и од тебе да чујем.
– Срећа па нијесам умио писати ко васке двојица, моребит да би и мени тако младос’ залуд пролазила и пушти ме више јадан не био одо за послом.

Херцеговац


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО