Милица Грубачић: Судба херцег камена.

Данак сваки чујаше се гусле, пољаном сеоском, а сад ливаде пусте. Ниђе чељаде да назове Бога, ниђе граје ни разговора.

Веле, некад најборније село, Херцеговина сва долазила на састанак и прело. Сад се само храст на букву наслања, набујале траве, једино то не јењава.

Наједном звук гусала, одјекну брдом, крв ми се узруја.

Окле гусле, у сред тога, би ме и страх живота ми мога.

Ил наглувљех, или привиђам, мало стадо, чобанија.

Бржај боље, ђе чактарх чух, потрчах доље низ пут.

Кад наближе приђох, реко Здраво живо чобанине, може ли се од оморине?
А он ништа но погледа, па кроз гусле стаде пјеват:
„Бог помого теби роде, какви ли те пути.. мени воде?
Познадох ти чело ведро, здраво био брате Чедо!
Но ти мене познат нећеш, нисам више ја те среће.

Ево сад са стадом зборим, двадес љета, судбу горку кројим.
Сјећаш ли се Чедомире, свога брата Миша Поповине?
Бијадосмо млади негда, ганге, игранке и прела.
Сјећаш ли се Чедомире, моје љубе Миловине?
И ја је се само сјећам, од љубави остала ми.. само сјета.
Испратили зиме скупа, те ја стадох прстен и кума скупљат.
Бијаше тај дан фино, сунце ми се озарило силно.
Но срце моје лупат преста, кад Миловини свијета неста.
Нагрца се суза јадна, узе викат без престанка:
Не дају ми Мишо моји, сиротан да ме води,
рекли су ми Мишо они да ме ћаћа у туђину гони,
да ме очи не гледају твоје, наће за ме момче боље.

..
Е мој Чедо, ко да јуче бјеше, још ме боли, још ме срце стеже.
Не могох завољети другу, те сам с гуслама убијам тугу.
Мајка мене стално куне, „Црни Мишо дијете моје,
имаде ли друга мома, да се скрасиш живота ти мога?“
Како Чедо, ја да велим, да се с тугом још не дијелим.
Како Чедо, ја да кажем, не могу мајку да лажем.
Двадес љета још ће проћи, а ја ћу гуслат дању ноћи.
Нежења ти остах ја, твој друг стари Мишо Поповина.“


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО