„Постоје греси које ни Бог не може опростити.“

Станко је био домаћин. Први у селу. Оженио је Виду млад. Изродише се деца, петоро. Три сина и две ћерке.
Добра и часна породица. Поштована на целој планини, и са ове и са оне стране. Радили су колико сви у нека срећно-несрећна времена. Много, тешко и поштено. Једно по једно дете су испраћали у свет, на школе, факултете. Оста празна кућа. Деце нигде, а посао исти. Прелазило је преко њихове кичме терета за петоро, таман за онолико колико их је то огњиште заљуљало. Говорили су им људи: „Смањи Станко посао, продај ливаде и говеда, дани мало, не можеш сам, а и Вида више не може. Проживите ово мало што је остало без косе, грабуље, муже, млекара и штале.“ Вазда им је одговарао: „Ево само Јово да заврши школу, Мира да се уда, Јанко да се запосли, Бранка да заврши факултет, Горану свадбу да направим. Својим испуцалим рукама су плаћали неке студенске собице по Београду, прве темеље кућа своје деце, дизали им кровове, удавали, женили….

Деца заживеше неке своје животе и заборавише их. Остадоше сами, негде горе, на врху планине. Слали су својој деци сира и кајмака аутобусима, свака канта и кришка заливена сузама. Свака, баш свака је требало да их сети да су горе, још увек живи, да су добро, да им ништа не треба, сем њих, њихових глава и осмеха, њихове љубави, позива, писма… Нико од њих петоро није приметио ту чудну сланоћу сира од мајке и оца. Свака оплакана и пресољена тугом, недостајањем и самоћом.

Вида је умрла једног септембарског јутра. На сред куће, срце јој је пукло. Душу је испустила таман онде где је душу дала.
Оста Станко сам. Гледао је зидове, призивао дечију цику и радост, Видин мирис хлеба и њене топле очи. Тишина му је цепала груди. Ноћу би дуго седео на басамаку пусте куће, гледао у небо. Слике су промицале. Само је њима разбијао мук који му се увукао у срце и душу.
Разболео се…Три сина и две ћерке почеше да га селе, од једног до другог. Свима је сметао. Свађале су се његове снаје са његовим синовима због њега. Код ћерки исто није могло. Ломили су га на живо, онако болесног. Сваки пут када су му паковали торбу за код неког другог ломили су му душу. Ону његову, горштачку, велику… Ломили су му прсте којим их је све подигао, кичму којом им је школе завршио и куће направио, очи су му већ давно ослепеле гледајући преко брда, не би ли угледао лик барем једног од њих петоро да му долази.

Из Мирине куће је кренуо са оном проклетом торбом, опет. Унука Милица му је полетела у загрљај, стегла га јако и почела да плаче.
.“Немој лале…немој дедино…“
„Видећемо се ускоро, зар не? Опет ћеш ти код нас, мама јел тако? Мама?“
Колико је бразди на лицу имао, низ сваку је суза лила. Дрхтава брада их је стресала, а очи, благе, плаве, замућене… Загрлио је јако: „Нећемо се лале више видети. Буди добра и не заборави свог деду.“
Гледала је у његову мачугу, повијена леђа, корак који застаје, тежак, претежак…
Остала је Милица, нигде ваздуха, нигде гласа. Залепљене дедине сузе на лицу за речи „нећемо се више видети“. Он је знао да ће ускоро отићи, не код једно од своје петоро деце, већ у неки лепши свет где за њега има места.

Одвели су га у старачки дом. Умро је сам, болестан, остављен… Све руке и кичма издрже за своју децу, али срце, срце није издржало. Препукло је једне ноћи у некој мемљивој соби, напуштен од свих. Задње речи: „Нека су ми само деца добро…“
Држао је руку сестре док је испуштао душу. Задња суза се скотрљала на овом свету. А у њој десет руку, а ни једна у његовој.
Постоје греси које ни Бог не може опростити.

Зорица Вучелић ДЕСПОТОВИНА


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО