Данијела Грбић: Растанак

Силазећи, није срео никог. Ћутао је. Кораци су му били једва чујни. Да је било људи, видели би колико је слаб и немоћан. Сигуран само у несигурност свега.
Видео је свој одраз на стаклу улазних врата док је кроз њих излазио.
Десило се те вечери, за њега само од себе. Стрефило га је изненада, као болест, као свака неочекивана нежељена вест.
Његова глава се окрену ка њеном прозору. Причека неколико тренутака.

Кад би, кад би!
Није их делило ни сто корака. Били су заиста, ту, близу једно другом. Никад нису били удаљенији. Готово је.
Закорачи у ноћ која се спуштала. У исто време, иза и испред њега, почеше да се пале уличне светиљке. Кестенови који дремају на тротоару, поиспадали из своје зелене колевке, добише неку тешку црвену боју од те вештачке светлости.
Нехотице погледа у своју ногу, тешку као стена. Натера себе да ваља сваки следећи корак, кроз ноћ па до дана, и тако у круг.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО