Милутин Бојић – пјесник бола и поноса

Милутин Бојић – пјесник бола и поноса који је оставио дубок траг у српској књижевности, иако је умро у својој 26. години.

Српски пјесник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент рођен је на данашњи дан 19.маја 1892.године.
Био је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата.
Драму „Урошева женидба” коју је пренио преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса” објавио је у Солуну. Овој збирци припада и чувена пјесма „Плава гробница” посвећена страдању српских ратника.
По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш, гђе при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно вријеме је провео у Обавјештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као свједок масовног умирања на острву Видо он пише своју најупечатљивију пјесму „Плава гробница” која представља својеврсну творевину његовог надахнућа.


Назив „Плава гробница” се односи на море око острва Видо, у близина Крфа, гђе су током Првог свјетског рата сахрањивани преминули српски војници који су ту дошли повлачећи се преко Албаније. Тако је ово потресно мјесто инспирисало Милутина Бојића да напише збирку пјесама „Песме бола и поноса” и своју чувену пјесму „Плава гробница” коју би, како кажу многи критичати „сваки Србин требао знати напамет”.

Због разних болести и глади умрло је много људи. Како на острву није било довољно мјеста да се достојно сахране, њихова тијела пуштана су у Јонско море. Ова тужна истина о гробу српских војника јединствена је у свијету и од тада до данас о њој се говори с пијететом и највећим поштовањем.
Сматра се да је на острву Виду и у „Плавој гробници“, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.

У свом кратком зивоту, Милутин Бојић је стигао опјевати трагедије, патње и страдања свог народа, али не и побједе, у које је вјеровао.
Ову антологијску пјесму нам је оставио да је чувамо, памтимо, да се сјећамо и да никад не заборавимо невино страдале жртве.

Умро је од посљедица туберкулозе у својој 26.години у Солуну.

Исток


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО