Што амебама попут нас преостаје, кад је случај Перелман у питању, него да причају о тривијалним стварима.

Ова прича неће никоме помоћи и неће промијенити свијет. Није то велика мисао великог писца, то је резигнирани закључак разочараног сањара и писца почетника. Ријеке ће тећи својим токовима као што су текле до сад, кише ће падати као што су падале до сад. Планета Земља ће се и даље вртити око своје оси док истовремено јурца по Сунчевом систему, а тај исти Сунчеви систем ће се вртити око галаксије која и сама јурца по свемиру. За вријеме које вам је било потребно да прочитате претходне реченице, већ сте прешли око 70.000 километара кроз свемир брзином од 3 милиона км/х, а да тога уопште нисте свјесни. Нећемо се ми превише замарати таквим стварима које су тешко појмљиве људском уму. У име слободе мало ћемо ратовати, мало водити љубав, понекад обоје у исто вријеме. Једни ће градити и стварати, други рушити и растварати. Свеједно, увијек ће међу нама бити луђака, прекрасних луђака, а то је једна од ријетких ствари које ће ме чинити веселим до краја мог живота. Док год је на овом свијету таквих луђака, биће неке наде и за нас нормалне.

Негдје почетком овог десетљећа руски математичар јеврејског поријекла, Григори Yаковлевић Перелман, изазвао је шок и невјерицу свјетске јавности кад је одбио примити милион долара као награду за рјешавање једног од седам миленијумских проблема у математици. Таква шамарчина нашем друштву, које је профит уздигло до статуса божанства, не памти се у задњих педесетак година. Исту ту јавност није превише занимало што је Перелман тачно направио неколико година раније, што су то тзв. миленијумски математички проблеми те чиме је он уопште заслужио толики новац. Као што већ рекох, не замарамо се ми превише стварима које су тешко појмљиве људском уму, немамо ми за то времена. Живот је брз, гази нас на сваком кораку, ваља мислити о неплаћеним рачунима, најновијим паметним телефонима, црном петку, најновијој колекцији ноћних ормарића из икеиног каталога те неповратним кредитима, тј. оним кредитима чија је каматна стопа толико брутална да их је немогуће вратити. Док проводимо своје животе у утрци за новцем мора нас шокирати кад нетко одбије милион долара. Ред је да се та ствар промптно испита, докучи што се ту дешава те по могућности што брже постави дијагноза да бисмо ми могли мирно спавати. Јер ако је та особа нормална и не пати од озбиљног менталног поремећаја, онда смо сви ми луди, а нитко себе не воли сматрати лудим и сви се ми грчевито опиремо својим дијагнозама.

Чудна је ова наша планета Земља. На афричком дјелу њене јужне полутке можеш наручити убиство човјека и то поштено платити по стандардном цјеновнику. За исту ту цијену на појединим дијеловима сјеверне полулопте исте планете можеш купити двије кутије цигарета. Добро, нећу претјеривати у карикирању, може се за те паре попити и мало пиво ако баш нисте проклете среће да се затекнете у центру Осла гдје мало пиво кошта 13 еура. То не мијења чињеницу да је милион долара и горе и доље велика количина новца. Зар збиља постоји неко или нешто кога овдје не занима милион долара? Истих оних милион долара које мијењају живот сваком од нас. Сложиће се око тога сви велики умови капитализма. Од Доналда Трампа до Фахрудина Радончића. Први милион је најтежи, за њега се највише пролије зноја, остали некако дођу сами од себе. Математички институт Clay из Масачусетса у САД-у расписао је новчану награду у вриједности од милион долара ономе ко ријеши неки од седам миленијумских математичких проблема, а Григори Перелман је на једном од њих неуморно радио седам година. У свом неуредном стану претрпаном књигама, дан и ноћ, ноћ и дан, а само понекад би се луђак одмарао тако што би набијао пинг понг лоптицу у зид што је његове нормалне сусједе страшно узнемиравало.

Знамо да постоје људи које не занима новац, који су посветили своје животе духовности или алтернативи, није то ништа ново. Проблем је што Перелман не живи у католичком самостану, нити босоног ходи по Индији или Тибету, нити пада у екстазу и блажену еуфорију плеса са Богом попут дервиша у текији на врелу Буне у Благају. Не прича о левитацији, нити је гостовао у емисији „На рубу знаности“. Из поузданих извора добио сам информацију да никад није виђен у друштву Семира Османагића. Нисам сигуран, али чисто сумњам да је религиозан. Као особа која тврди да се сваки математички проблем може ријешити, за своју душу је израчунао колико је Исус морао брзо ходати по води да не потоне, али нисам баш сигуран доноси ли му то неке позитивне поене међу хришћанима. Живи ту међу нама, у нашој цивилизацији, незапослен, у мајчином стану и од мајчине пензије. Аскета од главе до пете, вањштином подсјећа на светог Онуфрија, славног египатског аскету из четвртог вијека. Свједоци кажу да док хода по улицама Ст. Петерсбурга углавном му је поглед прикован за под. Вазда у истом старом капуту и похабаним офуцаним хлачама. Већ одавно се престао замарати хигијенским хобијима обичних смртника као што су бријање браде или резање ноктију. Што се тиче длакавости у предјелу обрва озбиљно угрожава позицију Стипе Месића као доживотног предсједника клуба мрких погледа. За модерну психијатрију он није никакав феномен, све је ту поприлично једноставно и очигледно, дијагностика психичког поремећаја требала би проћи без већих проблема. Једино је проблематично што нитко од нас, укључујући све психијатре овог свијета, нема појма о чему тај човјек прича и што је он тачно урадио.

Перелман је доказао Поинцареову хипотезу стару стотину година, тополошки проблем према коме је сваки тродимензионални простор који је без шупљина, увезан, спојен, коначан, односно еквивалентан развученој сфери. Молим вас, немојте ме питати што то значи, тешком муком сам и ово срочио. Запео сам са геометријом негдје још у основној школи и све до данашњих дана нисам се превише помакнуо напријед. Чврста блеф двојка. Није то нешто чиме се поносим, али нити нешто чега се превише срамим. Ја збиља немам комплекс – за разлику од многих – признати да сам у неким пољима поприлично глуп момак и да ми многе ствари нису јасне. Не само да сам глуп, моје знање, односно незнање око неких општих мјеста у математици граничи са блажим обликом менталне ретардације. Самим тиме моја фасцинација оваквим особама још је и већа него што би можда требала бити.

Одлучност да седам година радиш на једном математичком проблему старом стотину година, да га успјешно ријешиш, а поступак објасниш на преко хиљаду исписаних страница сама по себи није превише чудна. Фасцинантна да, али не чудна. Чудно је то што Перелман није хтио са свијетом подијелити своје откриће. Похвалио се само једном колеги математичару, а овај тако велико откриће није могао задржати у себи, подијелио га је са свијетом и тако увалио свог пријатеља у велике проблеме.

Убрзо је кренуло оно чега се геније прибојавао и што је под сваку цијену желио избјећи. Папараци су га почели вребати, постало му је немогуће мирно обавити куповину у дућану. Новинари су почели камповати пред његовим домом, а он је од самог почетка одбијао било какав контакт са медијима. Укратко је објаснио да не жели да га се проматра као животињу у зоолошком врту и да жели да га сви оставе на миру. Себе не сматра посебним, свој допринос у математици не сматра превише битним и уопште не разумије чему сва та фама око њега. Такођер, сасвим логично и разумљиво, нагласио је да нико није компетентан да вреднује његов рад, било да је оцјена позитивна или негативна. Логички је закључио да нема никаквог смисла да му додјељују признања они који много мање знају од њега. Њега уопштено мишљења других не занимају. Одбио је милион долара, одбио је Филдсову награду која је у свијету математике еквивалент Нобелу. Први је добитник у историји који се није појавио на додјели у Мадриду уз образложење новинару како је баш тај дан морао ићи у шуму брати гљиве. Логично, сложили би се и Рефко и Чомбе. Пошто новинари нису одустајали од намјере да сазнају ко је човјек који одбија милион долара, након извјесног времена одговорио им је контра питањем; „Што ће мени милион долара? Ја знам како цијели свемир функционише.“ Поједини извори тврде да је изјавио како може управљати свемиром.

Тајне службе у Русији ништа не препуштају случају и након те изјаве да може управљати свемиром потписао је доживотну присмотру. Ја бих збиља волио видјети како то функционише у пракси. Како пратити и контролисати човјека, ако ниси у стању схватити што он уопште шврља по тим својим папирима. Док га тајни агент са прозора хотелске собе посматра двогледом, Перелман у својој прашњавој соби пуној књига сједи за радним столом и нешто пише на папиру. Агент закључи како вјеројатно пише попис за набавку у продавници, већ три дана није изашао из стана, логично да му је усфалила покоја главица лука, а Перелман за то вријеме можда ствара формулу како да свемиру угаси свјетло. У тренутку кад постане сумњив агенту, Перелман једним потезом руке баци све папире са стола, завали се удобно у наслоњач фотеље, те са дјечачким осмијехом на лицу посегне за пинг понг лоптицом.

Кад саберем и одузмем све наведено, што да мислимо о Перелману. Геније или луђак? Гдје је та граница која раздваја једног од другог? Да ли уопште постоји та граница или је у овом нашем свијету то једно те исто. Разумијем људе који Перелмана сматрају луђаком. Изјавити да можеш управљати свемиром мора изазвати такву реакцију код просјечног човјека иако је могуће да се само ради о генијалном смислу за хумор овог генијалног математичара. Њега очигледно не занима што ми о њему мислимо, можда нас само зајебава и провоцира. Уосталом, што амебама попут нас преостаје, кад је случај Перелман у питању, него да причају о тривијалним стварима; није узео милион, што није узео, није се обријао, дал’ смрди, шта је рекао, шта није рекао, јеси видио како се облачи и у чему хода?! Можемо ми тако цијелу вјечност, само се никад нећемо ухватити у коштац са топологијом и Поинцареом, као што већ рекох, немамо ми за то времена, свакако се једино луђаци баве тим стварима. Кога интересује доказивање математичке хипотезе старе стотину година која у овом тренутку још нема своју примјену у пракси, па тако није у стању да задовољи нити један од наших анималних нагона?!

У сваком случају, допустите ми сви Ви силно нормални, да барем оставим мали простор за могућност да се овај човјек не зајебава, да је управу, да зна што говори те да нам од њега збиља пријети опасност. За човјека који је већ у својим раним двадесетима почео отварати нове странице у науци, очигледно је да корача превише испред свог времена, а то би могло бити опасно за све нас. Појавиле су се информације да се преселио у Шведску због жеље да се на неком институту позабави нанотехнологијом, али је то касније демантовано јер се и даље виђа на улицама Ст. Петерсбурга. Вазда у истом старом капуту и похабаним офуцаним хлачама. Вазда погледа прикованог за под. Зато апелујем на све новинаре овог свијета жедних ексклузиве да га оставе на миру ради опште сигурности нашег свемира. Пустите човјека да бере гљиве и да ради оно што већ ради и што га чини сретним. Комуникација са нижим облицима интелигенције очигледно га не увесељава. Наводно се више не бави математиком и затворио је ту страницу свог живота. Ужива у читању књига и свирању виолине. У дјетињству музика му је била прва љубав. Што год да радио, таман да одлучи до краја живота буљити у под, ко смо ми да му то одузимамо?! Постоје ствари које су битније од наше знатижеље, ситних интереса и хонорара. Наиме, бојим се – ако га наставимо умарати и смарати – да ће у тренутку гњева цијели свемир и све нас нормалне послати равно у три пизде материне, тамо гдје нам је и мјесто. Ако досад нисмо схватили да су овакви попут Перелмана управо они који дословно управљају свемиром, можда боље нити не заслужујемо.

А. Харамбашић, Прометеј.ба