Радомир Путник – један од најодликованијих српских војсковођа који никада није показивао своја одликовања

Радомир Путник, српски војсковођа, војни министар, војвода, начелник Главног генералштаба војске Краљевине Србије у Балканским ратовима и у Првом свјетском рату, умро је на данашњи дан 17. маја 1917. године.


Као главни стратег српске војске, Путник је био и главни архитекта великих српских побједа у биткама на Куманову (1912) против Османлија, против Бугара на Брегалници (1913), против Аустро-Угара на Церу и Колубари (1914).

Презиме Путник његова породица је добила у вријеме када су његови преци доселили са Косова (у Великој сеоби Срба) у Белу Цркву. Када су његовог прадједа, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он „путник у непознатом правцу”.
Тако је заправо и настало презиме Путник.


Био је војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао у Артиљеријској школи у Београду. Послије многих распореда и напредовања у служби 1903. године унапређен је у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба.1906. године именован је за министра војног.

Радомир Путник је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна мјеста је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умијеша у војне послове.

Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први свјетски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. Послије велике побједе над османским снагама у Кумановској бици у октобру 1912. постао је први српски војвода.
Бавио се теоријом ратовања. Написао је дјела „Служба ђенералштаба” I и II, „Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”.
Добитник је многих ордења, медаља, споменица, али се са њима никада није хвалио нити их показивао.
Био је миран повучен и скроман. Никада није био разметљив.
Када се прочуло да избјегава да носи ордење у јавности, упитали су га зашто је то тако.
Одговорио је:
„Моје декорације (ордење) су испод мундира.”

Презирао је климоглавце и одбијао је да се улагује „крунисаним главама”.
Та особина ће у једном периоду пресудно утицати на ток његове каријере.

Када је почела четврта офанзива на Србију био је већ тешко болестан и није имао удјела у опаративним одлукама, али је успио да организује повлачење преко албанских и црногорских планина.
Изнемогао, болестан и скоро непокретан донесен је у Скадар а затим пребачен на Крф.
Са Крфа 1916. године упућен је на лијечење у Ницу, где су га француски савезници примили с великим поштовањем и додијелили му вилу као заслужном савезничком команданту.
Војвода Путник умро је годину дана по доласку у Француску.


Његови посмртни остаци пребачени су на Ново Гробље у Београд, гдје му је, прилозима многобројних поштоваоца, 1926. године подигнут споменик.
Већ по завршетку Првог свјетског рата, одајући почаст Радомиру Путнику, Канађани су једној од својих планина дали име „Путник”.

Исток


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО