Десанка Максимовић – српска пјесникиња која је увијек била уз „мале” људе из народа

„Ко није патио и плакао, тај није ни волео.”

Рођена је на данашњи дан 16. маја 1898. године у селу Рабровица код Ваљева.
Отац јој је радио као наставник, а убрзо је по њеном рођењу добио премјештај у Бранковину, тако да је ђетињство провела у Бранковини.
Гимназију је завршила у Ваљеву, а Филозофски факултет у Београду.

Радила је као професор српског језика у неколико школа од 1923. до 1953. године.
Једна од њених најбољих ученица била је Мира Алечковић, која је такође постала пјесник, али и Десанкина најбоља пријатељица.
Десанка је освојила бројне књижевне награде, међу којима су Вукова награда, Његошева награда и награда АВНОЈ-а.
Изабрана је за почасног грађанина Ваљева.

Основна школа у Бранковини, коју је Десанка похађала и у којој је њен отац радио као наставник, реконструисана је 1985.године а становници Бранковине су је назвали „Десанкина школа“.

У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнута њена статуа, иако се пјесникиња томе противила.

Због своје бесмртне поезије, Десанка Максимовић је 1959. године постала ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 1965. године и њен редован члан.

Након њене смрти, основана је фондација „Десанка Максимовић“ која додијељује награду за књижевност под називом „Десанка Максимовић“.
Главни мотиви њених пјесама су љубав и патриотизам. Њене пјесме су младалачке и пуне ентузијазма, а опет озбиљне и осјећајне. Критичари кажу да се у пјесмама Десанке Максимовић најбоље види „певљивост српског језика”. Неке од њених најбољих пјесама су: Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Покошена ливада, Пролећни састанак, Ђачко срце, итд.

У вријеме када се појавила Десанка Максимовић, у српској поезији су доминирале модернистичко-авангардне пјесничке тенденције, као што су експресионизам, надреализам, и сл. Она се, међутим, није приклонила ниједној владајућој пјесничкој школи, већ је ишла својим путем. Складно је повезивала традиционално и модерно. Пошто није ишла за књижевном модом, њена поезија је била приступачна за најшири круг читалаца.

Иако њена поезија није била модерна, свакако је била савремена, што значи да је Десанка пратила све значајније догађаје и збивања свог времена и свог народа. Она је увијек била уз „мале“ људе из народа. Када је чула да су њемачки војници стријељали ђаке једне основне школе у Крагујевцу, Десанка је написала пјесму под називом „Крвава бајка” која говори о свирепости окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату. Пјесма је објављена тек када се рат завршио.
О стварању своје поезије између осталог је изјавила:
„Када су се стварале ове песме, извирали су стихови као вода, као да сам неку чесму отворила. И сама сам се чудила како су текли глатко, непрестано… Догодило се оно најпожељније, облик и садржај су сливени, једно друго истичу и допуњују.”
Умрла је 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена у Бранковини.

Исток


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО