Не могу се начудити нашој љубави према овом кршу и камену.

Кажу -“Што има у том камену, па га тако волите?”
За неког је камен само камен.
За нас није и та љубав је посебна.
Љубав к’о љубав – не да се у цијелости испричати.

Носиш је у срцу заувијек, ма гдје год био.
Осјетиш је и живиш је.
Обогаћује ти ум, грије срце и разгаљује мисли.
Нама је камен својеврстан знамен.

На њему смо се родили и прво је с чиме смо се сусрели.
Прве кораке на њему правили.

Разбијали кољена трчкарајући по камену.
Тако већ одмалена научиш да се бориш, падаш и устајеш.
Обришеш крв и наставиш даље без кукања.
Играли се с њим као дјеца, умјесто модерних играчака.

За мало старије је позната традиционална игра “Камена с рамена”.
Ту су и камене пећине које се зову шкрипови.
Старинске куће су овдје зидане од камена.
Модерне се облажу каменом.

Најбоље угрије кућу дрво из камењара и крша.
Пуно тога има што нас веже баш за тај камен.
Нама је он понекад попут свиле.
Наш је! Волимо га и не одричемо га се!

Само у нашој Херцеговини расте најљепше цвијеће из камена.
Многим љековитим биљкама је управо тај камен подлога.
Пуно тога овдје је од камена и с камена.
Сродиш се с тим!

Постаје дио нас, наше личности и карактера.
Посебност је то што нам срца нису тврда и хладна попут камена.
Његову чврстину смо задржали у ставу и карактеру.
Можда је најисправније рећи да смо ми Херцеговци за камен срцем ушивени!

Даниела Шкегро/ hercegovina.in