Познато је да је Херцеговина вјековима била велико врело епске поезије и гусларске традиције. У тој древној српској покрајини поникли су многи знаменити епски пјесници и народни гуслари. Један од најзначајнијих пјесника-пјевача Вука Стефановићљ Караџића – Тешан Подруговић рођен је у Гацку, конкретно у селу Казанци, о чему је сам Вук оставио податак у предговору своје прве књиге Српских народних пјесама. О гатачком крају као снажном извору српске епике писао је Јован Дучић: ,,Гацко је једно од најживљих подручја усмене поезије и крај који је највише урадио на изградњи наше народне пјесме и слободарских традиција. Гацко и Дробњак су, дакле, историјска насеља одакле су потекла најбоља српска – епска и културна имена“.

У Гацку је свој животни и стваралачки вијек провео и један од најистакнутијих представника новије српске епике – Обрен Бранков Говедарица. Рођен је на Преображење – 19. августа 1948. године у селу Михољаче код Гацка, а упокојио се 1. маја 1999. у Гацку. Основну школу и гимназију завршио је у Гацку, а Философски факултет (Одсјек за историју) у Сарајеву. По завршетку студија једно вријеме је радио као професор историје у Фочи, а потом је прешао у Гацко. Био је одани син Српске православне цркве, истински православни хришћанин, па је као такав био предложен и изабран за члана Епархијског управног одбора Епархије Захумско-херцеговачке и приморске.

Васпитан у духу светосавља и косовског завјета, овај врли српски родољуб ни по коју цијену није хтио да приступи Комунистичкој партији, иако је чланство у тој организацији (у периоду од 1945. до 1990.) било услов за напредовање у служби и стицање привилегија.

О књижевном дјелу Обрена Говедарице и тематској разноврсности његовог стваралаштва свједоче четири збирке његових епских пјесама: Орлуј орле у царству висина (РИЗ ,,Просвета“ Сарајево, 1993), Сомина (Штампарија ,,Требиње“, 1997), Муке и заруке (Либертас – Бијело Поље и Књижевна заједница ,,Владимир Мијушковић“ – Никшић, 1999) и Српска ђецо, весела вам мајка (Видослов, Требиње, 2000). У овим збиркама је опјевао многе знамените догађаје и личности из српске историје, концентришући се највише на херцеговачке теме и мотиве. Његове десетерачке и осмерачке пјесме које су тематско-мотивски посвећене свијету, људима, догађајима и поднебљу српске Херцеговине чине најпретежнији дио његовог поетског стваралаштва. У њима је приказао славну и трагичну прошлост ове српске земље, и патње и страдања њеног народа. Тему геноцида над Србима у Херцеговини, почињеног од стране хрватских и муслиманских усташа током Другог свјетског рата, обрадио је у пјесмама ,,Корићка јама“ и ,,Покољ у Придворици“. Ове пјесме осликавају језиве драматичне призоре усташког насиља над невиним људима и представљају израз гњева и бола, патње и пркоса. Изражавајући се стиховима и сликама значајног умјетничког домета, Говедарица сугестивно описује мартириј Срба у Коритима и у Придворици и бестијалност њихових комшија муслимана.

У пјесми ,,Комунистички злочини на Понору код Фоче 1945. године“ Говедарица је дао епску интерпретацију комунистичких злочина над Србима у Херцеговини. Пјесму ,,Попу Перишићу“ посветио је свештенику Радојици Перишићу, прослављеном команданту Гатачке четничке бригаде, једном од покретача Јунског устанка у Херцеговини 1941. године.

У пјесмама са тематиком из последњег, одбрамбено-отаџбинског рата, чији је био учесник, испољена су његова темељна родољубива, национална и ангажовано-стваралачка опредјељења и схватања. Говедарица је опјевао два вјероватно најважнија догађаја у Херцеговини из тог периода. Ријеч је о Дмитровданској офанзиви на Невесиње 1992. године и о паду Фазлагића куле – злогласног усташког упоришта, како из времена Другог свјетског рата, тако и са почетка деведесетих година прошлог вијека. Пјесма ,,Дмитровданска офанзива“ представља снажно и литерарно вриједно свједочанство о том догађају. Читава пјесма је спој личног стваралачког прегнућа и општег става о томе шта је Дмитровданска побједа; јуначки подвиг и српско јунаштво, усташка срамота и слом. Све је то Говедарица успио да преточи у лагане, течне епске десетерце. И, на крају све је закрилио зрелим родољубљем, што је нарочито дошло до изражаја у ефектном завршетку.
Посебно поглавље његове збирке Муке и заруке чине ,,Епитафи из отаџбинског рата (1991-1996)“, посвећени српским борцима погинулим за одбрану отаџбине и слободу српства. Ови епитафи, по ријечима академика Неђа Шиповца, ,,одишу лексичком, завичајном оригиналношћу и неслућено широком душом која оплакује пострадале, као и топлином срца из кога, као из тихог и небески чистог планинског извора у густој шуми четинара тече непатворена поезија“.
У свом епском пјесмотвору Говедарица се позабавио и темом српског страдања у Првом свјетском рату. У пјесми ,,Други удар Аустроугарске на Србију 1914. године“ дао је једну доста сублимирану пјесничку слику аустроугарских злочина над српским становништвом у Подрињу и Мачви 1914, а у пјесми ,,Херојска одбрана и пад Београда 1915. године“ слику јуначке одбране Београда и погибије његових славних бранилаца.
Овјековјечио је у својим осмерцима и десетерцима многе велике српске јунаке, хајдуке и војводе, попут Старине Новака, Баја Пивљанина, Богдана Зимоњића, Стојана Ковачевића. Из тог тематског круга издваја се пјесма ,,Војвода Стојан Ковачевић“, испјевана у римованим десетерцима, посвећена овом великом херцеговачком јунаку, у којој је Говедарица опјевао Ковачевићево витешко дјело и вријеме.
У богатом поетском опусу Обрена Говедарице налазимо и једну пјесму са косовском тематиком. Пјесма ,,Заручница Топлице Милана“, једна од најљепших пјесама новије српске епике, говори о трагичној косовској хероини, која по крвавом разбојишту тражи свог вјереника.

Закључујући овај осврт на литерарно стваралаштво Обрена Говедарице истичемо да се овај херцеговачки српски пјесник, као аутор великог броја десетерачких и осмерачких епских пјесама потврдио снагом истрајног, даровитог и омиљеног епског ствараоца.

Извор: Гусларско друштво Филип Вишњић