У овом времену невремена, једино што преостаје човјеку је вјера у добре људе и вјера у Бога. И једно и друго, знам, сигурно постоје. Добрих људи у мањини, али има их. Кад спознаш и препознаш такве људе, држи се њих и слиједи њихов пут. Можда буде горак и трновит, али је исправан. Прави и једини.

Ја мислим да у Херцеговини живи по правилу добар сој људи. Људи клесани муњама, учени гуслама, лијечени травама и рађани у суровим планинама и климама, градили су карактере добрих, исправних и честитих људи. Људи који су ближе Богу, јер им нако’ Бог други нико не помаже.
Ти људи, Херцеговци, горштаци су увијек знали угостити, дочекати и испратити госта како доликује кући и кућишту. Са оно мало што имају, имају доста, чисте сељачке руке и добру душу. Чашу ракије за госта намјерника вазда имају. Ко веле, да отре уста ако је са каква далека пута. Ко је и одакле је није битно, у кућу се примити мора, и обавезно уставити на конак.
А ђе ћеш у ова доба, жив ми ти био. Остани на конаку! Ђе ми васи вијек моћеш и ти једну ноћ, мајка му стара. Затварај не лади кућу!
Од нас нико никад није отиш’о горких уста и празног стомака. Не да ја памтим!
За госта је вазда посебан кревет. Остала чељад могу и на поду. Гост је гост.
Некад је тај изненадни гост прилика да се и домаћа чељад мало почасте. За БОЉЕГА госта, скида се пршут са тавана, прави цицвара, ставља сир торотан, млади скоруп и домаћа погача, а све се залије домаћом ракијом и добрим вином. У то домаћица, хитра и полетна направи неки колач и ето ти царске трпезе.

Скромност је врлина правих људи и правих домаћина. Себи се све може ускратити али госту никако!
У Херцеговини још има добрих људи и добрих домаћина, који се не боје изненадног госта…
Е сад размисли, мој соколе, какав си ти гост.

Марко Никчевић/ СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА