Кухиња и њена тераса у нашем стану су гледале на Добровољачку улицу. Ни тридесет метара далеко. Преко ње сам прешао готово сваки дан прве половине свог живота барем два пута. Често и десет пута. До школе, до трафике, до самопослуге, до реке, у град.

Ово је лична прича. Ово није политичка прича. Осећам гађење и презир према свима који од личних прича праве политичке.

Одрастање је било лепо. Било је скромно. Помало тесно. Али пре свега лепо. Родитељи су завршили факултете у Београду и у духу времена шездесетих, без икакве задршке, променили град. И моји, и родитељи многих пријатеља, и родитељи моје супруге. Могао је бити и било који други град. Није било важно.

И нисмо се делили. По било ком основу. Чак ни по материјалном, а камоли неком другом. Било је само важно ко си, не од кога си. Поштовали смо обичаје комшија, као што су и они поштовали наше. И као клинци фурали неку своју фурку. Слушали смо Азру и ЕКВ, Булдожер и Казалиште, Цласх и Хеадсе. И није нас интересовала политика. Интересовао нас је живот и лепе ствари у њему. Ово све је почело да се мења крајем осамдесетих година.

Земљу сам напустио крајем осамдесетих. Постала је тесна. Моја породица није. Моји пријатељи нису. Они су то почели да раде после маја 1992.

Мој отац је био лекар. Начелник санитета друге армијске области. Убијен је у санитетском возилу, на предњем седишту, трећег маја 1992. године хицем у главу из непосредне близине. На 150 метара од стана у којем сам одрастао и у коме смо живели 25 година, у улици коју сам прешао хиљаде пута, на месту поред кога сам прошао хиљаде пута. И као да су се уплашили мало од тога и од призора, нису реаговали када је возач инстинктивно стао на гас и успео да се поред свих пробије и прође, и поред унпрофоровог возила изађе из обруча и стигне до војне болнице.

Мајка је побегла из стана. Чула је да се нешто десило. Није знала шта. На 150 метара од стана. Само тешка и туробна слутња као тона на грудима. Комшије нису хтеле ништа да кажу. Само су гледале на страну. У стану су остале све личне ствари. Документи. Све породичне фотографије. Филмови са летовања. Они који су се касније уселили су све или бацили или разменили са неким другим. Ништа није остало.

После пар дана трагања, очево тело је пронашла у војној болници. Око дозволе и транспорта тела за Београд су морали преговарати. Трајало је данима. Тело је примио доктор Станковић на ВМА. Мајци нисам дао да оцу види лице. Мислим да не би поднела. Само му је држала руку. И плакала.

Сви злочини су индивидуални. Зна се ко је смислио и планирао ратни злочин у Добровољачкој, и шта је хтео да постигне. Зна се и ко је извршио смишљено, ко је издао нарeђење и ко је повукао окидач. За сваког човека који је убијен.

Један злочин не поништава други нити га чини мање злочином. Ако у разговор о једном злочину уводите други као противтежу, нисте човек.

Ко год изврши злочин, без обзира на то колико „узвишен“ му је циљ, је злочинац. Без обзира на вашу борбу и политику, злочин је злочин.

Без обзира на то ко сте, злочин захтева казну. Казну спроводи друштво. Не само због жртава и њихових породица, већ прво и превасходно због себе. Да би могло да се зове друштво. У противном, нисте друштво.

Ако вам требају корумпирани међународни „тужиоци“ да процесуирате злочинце у властитим редовима, нисте друштво. Постоје нека друга имена за то шта сте. Ако се сакривате иза корумпираних међународних „тужилаца“ и мислите да је у интересу вашег друштва да се злочин не казни, нисте друштво.

Сакривати злочин је злочин. Ако то не знате, нисте човек.

Из архиве БУКА

Биографија Саше Радуловића

Саша Радуловић, је бивши министар привреде у Влади Србије. За министра привреде Радуловић је изабран као нестраначка личност на приједлог СНС-а.

Рођен је 1965. године у Бихаћу. У Сарајеву је 1989. године дипломирао на Електротехничком факултету, смјер Аутоматика и електроника.

Економски консултант Саша Радуловић из Србије је отишао крајем осамдесетих година прошлог века. У његовој биографији на сајту Б92, за који пише блог, наведено је да је живио и радио у Немачкој, Канади и САД. Вратио се у Србију 2005. године, гђе је имао фирму и био стечајни управник неколико предузећа. Лиценцирани је стечајни управник и портфолио менаџер.

Од 1990. до 1994. године радио је у Сименсу у Немачкој и САД, на системима за наџор нуклеарних електрана у Њемачкој, Русији и САД.

Од 1994. до 1996. године радио је у Торонту за Антарес-ЕДС-Амдахл као менаџер развојног тима реализационе базе података.

Од 1996. до 1998. године био је потпредседник за развој, а затим члан Управног одбора Интерпа Медицал Нетњорка, чији је производ био информациони систем за радиологију.

Од 1997. до 2001. године био је генерални директор и члан Управног одбора ТруеСпецтра, најпре у Торонту, а затим у Сан Франциску и Њујорку. Компанија се бавила развојем сервера за процесирање слике. Са сарадницима је патентирао архитектуру и алгоритме за процесирање слика на серверима.

Од 2002. до 2006. године радио је као консултант у инвестиционим компанијама у областима менаџмент, процена и развој пословних планова, анализа тржишта и одабир инвестиција.

Од 2006. године бави се предузетништвом, реорганизацијом, стечајем, ненаплативим кредитима, економском и буџетском анализом, гиљотином прописа, пореском анализом. Ради као саветник Савета Европе, ОЕБС-а, Амбасаде САД, ГИЗ-а, НАЛЕД-а, као и Асоцијације малих и средњих предузећа.

Ради и као финансијски експерт Републичког и Специјалног тужилаштва у области стечаја и берзе. Са тимом експерата држи курсеве за тужиоце из области привредног криминала.

Говори енглески и њемачки језик.