Годишњица злочиначке акције „Бљесак“: Злочин без казне, који траје

Било је рано јутро 1. маја 1995: дјеца су још спавала када су у село Медаре, у заштићеној зони УНПРОФОР-а, упали хрватски војници и започели дводневну акцију ‘Бљесак’. Без икакве војске и наоружања, мјештани су слијепо вјеровали да ће, у случају напада, непалски батаљон УНПРОФОР-а заштитити барем најмлађе. Но та се јединица повукла уочи напада ХВ-а, којем је предала своју базу. Тога кобног јутра први је убијен Жељко Дићко, чија је кућа била само 20 метара удаљена од УНПРОФОР-ове базе. Како је чија кућа долазила на ред, тако су њезини укућани страдавали, углавном од ножа или метка у потиљак. Убијено је 22 мјештана Медара: преживјеле су само двије дјевојке и то зато што их је препознао и заштитио један од војника ХВ-а. Угашено је тада седам живота српске породице Вуковић, међу којима и три дјечја – једанаестогодишњег Горана, осмогодишње Гордане и тек годину млађе Драгане. Побијени су и немоћни старци: Стева Чанак (84) и сестра му Драга (87), 60-годишњи инвалид Милан Буројевић и његова мајка Љепосава (80), 70-годишње Ката Влаисављевић и Драга Ђумић, пет година старије Анка Голуб и Зора Томић, потом Ружа Дићко (55), Јоца Грмуша (68), Јела Мркоњић (60)…

БЕОГРАД – Данас се навршило 25 година од када су оружане снаге Хрватске у акцији „Бљесак“ са подручја Западне Славоније, која се тада налазила у саставу Републике Српске Крајине (РСК) и под заштитом УН, протјерали 15.000 Срба, а 283 је убијено или нестало, међу којима 56 жена и осморо дјеце, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“.

Према подацима „Веритаса“, међу убијеним или несталим у акцији „Бљесак“ је 114 цивила и 11 милиционера.

Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, 1. маја 1995. године кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору.

Народ западне Славоније, сјећајући се Јасеновца из 1941. године и Пакрачке Пољане из 1991. године, кренуо је у егзодус према Српској, подсјећају из „Веритаса“.

На путу према мосту спаса до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.

У тој акцији убијене су и нестале 283 особе, а међу жртвама је било 56 жена, осам особа до 14 година и 75 са више од 60 година старости.

Од укупног броја жртава, до сада је расвијетљена судбина 156 лица. Међу несталима се води још 127 особа, међу којима је 56 цивила, укључујући и 26 жена.

Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 111 идентификовано.

У саопштењу се додаје да када се идентификује 37 ексхумираних, остају непозната гробна мјеста за 90 посмртних остатака.

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, и Пакленица са 20 жртава, укључујући и брачне парове Ковачић Пантелију (77) и Верицу (68) и Вукотић Петра (76) и Десанку (70).

Око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.

Хрватски судови су осудили велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласног логора „Лора“ у Сплиту.

Цивили који нису могли или нису жељели да напусте своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.

Ускоро су и ти цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старијих, док су се остали расули по свијету.

„Хрватски генерали Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних: Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под називом Бљесак, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја“, истичу из „Веритаса“.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, Савјет безбједности затражио је од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године.

Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер, нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни Савјет безбједности УН никада Хрватској није увео санкције зато што је, као чланица УН-а, извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Из „Веритаса“ подсјећају да је умјесто тога, Хашко тужилаштво, 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег предсједника РСК да је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, усљед чега је погинуло шест цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за шта га је Хашки трибунал осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.

„С друге стране, на загребачком Жупанијском суду, недавно су, након вишегодишњег поступка, у одсуству неправоснажно осуђени Мартић на седам година затвора и комадант СВК Милан Челекетић на 20 година затвора, због осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН“, наводе из „Веритаса“.

У саопштењу се наводи да су хрватски судови били много ефикаснији и у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић за накнаду штете због убиства њиховог оца Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбивши њихову тужбу, уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ „ратна штета“, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави плате парнични трошак од 3.200 евра.

„Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 25 године постављамо иста питања – ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима? По којем критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?“, питају из „Веритаса“.

Агенције/Независне/РТС/Расен/Херцеговац


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО