Хало, Рим!
Дан педесет други. Сваки народ је своју суштину показао у начину на који се се понашао у овој ситуацији. Психијатри би само требало то да запишу и имали би готов рад о емотивном стању планете.
Неки су послушно пратили упутства стручњака и политичара без да су их доводили у питање. Ту спадају они народи који живе под диктатуром али и неки од оних у најразвијенијим земљама, где је свест толико висока да људи и без правила живе по правилима. Први су слушали јер су морали а други јер нису имали разлога да не верују онима који их воде.
Постоје народи који су мање емотивни од других и иначе не воле да се друже, љубе и окупљају масовно, па нису такорећи ни приметили да се појавио вирус, а мере владе нису промениле ни најмање њихове уобичајене навике.
Неки су следили правила али су тражилли да им се објасни зашто она постоје. Претендовали су да до детаља знају шта их је напало и чему која мера служи да би је послушали. То су народи – цепидлаке. Због њих су, већ уморни лекари морали сваки дан да гостују на телевизији и објашњавају формуле и алгоритме које нико не разуме. То је био тежак посао. Гледала сам те лекаре који су читав живот уложили у свој посао који и није посао него мисија и који сада у програму од пола сата, између два блока реклама, са водитељима који им упадају у реч, морају да објасне свако свом народу шта је вирус, каква му је структура и како се шири. То би било слично као да неком сликару кажу да у радио прилогу од 15 минута мора да објасни нацији како је насликана Мона Лиза. А уколико им не објасни добро па људи не схвате – да им сликар буде крив. Ја бих, да су ми то тражили, слагала да сам болесна и увалила тај незахвалан задатак неком колеги.
Било је и оних народа који су у целој овој ситуацији деловали јако бесно. Они нису били само љути на вирус него и на своје политичаре. То су они народи који би хтели да живе другачије али им то не полази за руком па се њихов бес гомила годинама и постаје све опаснији. Можда ће он спласнути када све ово прође и живот се настави, а можда и неће. У том случају ће живети са темпираном бомбом која може да експлодира у сваком тренутку.
Видели смо и пркосне народе који нису дозволили да им вирус диктира живот, без обзира на цену. То су они за које ћемо тек да откријемо како су прошли.
Италијани су, и поред свега сто им се дешавало у овом периоду, били врло креативни. Што сам старија, све сам уверенија да је то њихова основна карактеристика. Довољно је само погледати шта су све они измислили а ми користимо и дан данас. Да није било Италијана живот би нам био сиромашнији, то је сигурно, јер нема поља где нису дали најбоље. Али, још важније је да би дани без њих били суморнији, јер не бисмо могли да видимо лакоћу са којом газе кроз живот и онда када им не иде добро. У то сам се ових дана поново уверила. Постоји нешто у њиховој култури или можда генима, што им помаже да никада не изгубе оптимизам и да се у тешким ситуацијама држе заједно, без обзира на све разлике које постоје међу њима. А разлике између севера и југа су огромне, много веће него између читавих народа. Па ипак, они у оваквим кризним моментима укључе неки тајни прекидач и онда сви заједно иду у истом правцу и ка истом циљу.
Због тога није тешко волети Италију. Зато је и ја волим и имам пријатеље овде. А тајно се надам да сам нешто од тога и сама научила, за све ове године колико живим са њима.

Преузето са ФБ профила Ане (Момо) Капор