Одавно ти бих што писа, Пеко.

Откада си своју отаџбину Црну Гору оставио, откад су твоје и моје очи затворене да не гледамо један другога, млого сам пута узима перо да ти пишем, па нијесам мога. Но како почнем писати скупи ми се рој некаквије мисли, изгубим се (у) иљадама ријечи да не знам коју ћу од које прву с тобом изговорити. Обрету ми се сви говори твоји и сердара Јола у мисли, што гођ смо и о чам смо говорили кад имамо један другога. Ти знаш о чам је био наш говор, којега ни не бјеше доста даном и ноћем. Највиши говор и муке бјеу ми ране српске од Косова.

Тешко је срцу гледат и једну душу ђе се мучи кад се помоћ не може, а не оволики народ што му се вјекови мучења као године бројати могу. Ове неисказане муке кад набрајасмо с доста дружине, разгађасмо како ћемо и(х) брзо осветит и наше српство створити.

У један говор о томе ти рече: „Одавно српски очеви синовима говоре да су им приготовили царство ласно да га добију. Но је доста тога било. Ваља ми да га добијемо. а синови да уживају“.

Рече ти Књаз:

– „Велиш ли тако. Пеко?“

-„Велим, господару. Да Бог да, ко оставља на сина, оста без сина и свега што му је Бог удијелио. Јер очеви који смију гинут’ неће на синове остављат“.

Млоге твоје племените ријечи које си ми у срце усадио – и ова ми је међу њима пристала…

(ФБ профил Сердар Јоле)