Август 1971: „…Ко зна шта би све било од мене, да нисам срео Лулу. За њу мало ко зна у широј јавности, јер она не воли публицитет, жели мир, да остане по страни свега оног што се догађа на филму.

Становала је у истом крају где и ја, а познавао сам је од малих ногу. Тачније, од пете године. Са њеним братом Радетом ишао сам у основну школу.

Дружили смо се али као другови, најбољи пријатељи – све док није одрасла и постала упадљиво згодна.

Понашао сам се према њој као и сви младићи на Црвеном крсту: знао сам кад иде на тренинге кошарке, наравно, у пратњи оца – под стражом; знао сам кад иде на игранке и разна такмичења у плесу (она и Ђура односили су све награде).

Становала је баш преко пута позоришта. Вечито је била у друштву Станкице (Азиновић) и, познавајући нас као мангупе са Крста, избегавала је у почетку свог девојаштва да се са нама дружи као некад.

Једног дана ми је пукло пред очима да сам искрено заљубљен у Лулу.

Било је то оног тренутка кад сам је угледао како пред својом капијом разговара са неким младићем. Био сам љубоморан. Наговорио сам клинце да их гађају камењем, тако да је онај даса брзо збрисао. Било је то време кад се знало да младићи из другог краја не могу тек тако да залазе у наш крај. И обрнуто.

Ја – киднапер!

Наравно, Лула се распитивала зашто смо оног дасу отерали. Тако је и сазнала да ми се допада. Да би ме још више разљутила, договорила се са Станкицом и неким типом да им он изиграва пратиоца и да, кад ја наиђем, Лули пољуби руку.

Ни тај се није лепо провео.

Успео сам да Лулу уведем у позориште. Играли смо комад „Излет у небо“, где је била сцена игранке. Како је она сјајно знала роцк, примили су је. Али, она је успела да доведе и Станкицу и њеног брата Гаврила, па и Снежану, која је данас секретарица Удружења филмских глумаца Србије. Тако се створила једна клапа нераздвојних пријатеља.

Прво гостовање било је у Скопљу и тад смо се Лула и ја први пут нашли заједно ван Београда. Тек што смо допутовали, приспело је писмо Лулиног ћалета у коме од управника Динуловића захтева да му се врати киднапована кћерка или ће послати потерницу преко милиције.

Кад смо се вратили у Београд, више се нисмо растајали. Забављали смо се од 1953, а у браку смо од 1960. године.

Лула има свој живот – нормалан, фамилијаран, оно што мене смирује. Имамо сина Миљка (11) и ћерку Јелену (8). Трудимо се да што чешће будемо заједно. Својевремено, Лула је стално долазила на снимања, али кад су се родила деца, то је постало много теже.

Мама, тражи те чика Бата

Дешавало се да на терену останем по неколико месеци. Вратим се кући, а Миљко отвори врата и виче Лули:

• Мама, тражи те чика Бата…

Рођена деца нису могла да ме препознају. То ме је ужасно погодило и од тог времена увек нађем покоји дан да скокнем до Београда и обиђем породицу.

Кад сам слободан, путујемо сви заједно. Ево, и ово лето проводимо крстарећи јадранском обалом – као мала черга. А са Лулом сам обишао читаву Европу и водио је на све веће фестивале, од Цаннеса до Москве.

Наравно, у овом нашем филмском свету није све ружичасто. И Лула то добро види. Многе ствари јој се не допадају, али она о томе не говори, нити коментарише.

Од глумаца до шминкера и електричара – све их познаје, као и моје партнерке. О филмском свету се свашта прича и највише – измишља. Да бих Лулу уверио у праву истину, водио сам је на многа снимања. Сад јој је све јасно.

Читам о романсама разних глумаца и глумица. Ма, да ми дође Раqуел Њелцх, не бих је дао за Лулин мали прст. Не постоји жена на овом свету која би се са Лулом могла упоредити, бар ја тако мислим и осећам.“

Забележио: Драган Гајер, одломак из фељтона РТВ ревије (1971.) Yugopapir.com