Боже драги невоље и рана
На Лијевчу пољу од мегдана
У прољеће четрдесет пете
Када српске одступаше чете
Преко Босне Бечу и западу
Када Срби изгубише наду
Да ће остат без круне и краља
Кад крв људска сву земљу искаља
Од Авале до Јадранског мора

У зло доба црвеног терора
Кад се битке водише крваве
Када многе полетише главе
Што их нико сахрањиво није
Браћо моја грдне погибије
Када Черчил четнике издаде
Кад брат брата убијати стаде
Српске крви потоци се лију
Три се војске с четницима бију
Што немају ни тенка ни топа
Нико мртве нит склања нит копа
Нити вида рањеницим рана
За шест ноћи и за седам дана
По Лијевчу злокобноме пољу
Српску војску затиру и кољу
Црне змије, крвав бој се бије
Хладна киша из облака лије
Небо плаче црни гавран гракће
Од јунака до јунака скаче
Мокра крила крвава отреса
Ал јуначког не окуша меса
Птица бјеше али знадијаше
Да су прешле код Тита усташе
Што од Срба касапнице чине
А вјетрови с Козаре планине
Ударили на Србе уморне
И њихове премрзле колоне
Два мјесеца што хладноћу трпе
Умотани у дроњке и крпе
По мећави снијегу и леду
А немају ништа да поједу
Ту су мајке ту су ђеца мала
Ђе је многа од умора пала
Од студени и од глади љуте
Носећ дјецу у руке смрзнуте
Ту ко паде више не устаде
Муке трпе Црногорке јадне
Са ђецом се и са војском крећу
Узалуд се надају прољећу
Никада га дочекати неће
Мало који те ће бити среће
Да дочека мира и слободе
Шта им раде Хитлерове хорде
Павелића и Титове с њима
Ђе се смрче српским четницима
И славноме покрету њихову
Ко Лазару на пољу Косову
Читав свијет што им се дивљаше
Сад их бију са Титом усташе
Партизани, Швабе и Нијемци
Као лани на води Сутјесци
Што су крвцу за крст часни лили
Није лако одолити сили
Сила силу по бојишту слама
Гине војска с главним војводама
С Поповићем и са Перишићем
И са храбрим Павлом Ђуришићем
Што се рајским причестише пићем
У свитање тринаестог маја
Све Лијевче притиснула тама
Од пушчаног праха и олова
Страх би било и сурога орла
Да се спусти и опроба меса
Од плотуна и од урнебеса
Горског вука и црног гаврана
Седмог јутра у свитање дана
Кад нестаде смртног урагана
На Лијевчу на крвавом пољу
Рањен јунак лежи на умору
Под њим шињел и локва крвава
Швапски шарац поред њега спава
Без иједног метка убојнога
Рањеније и рука и нога
Сав у крви лежи до рамена
Вита су му ребра изломљена
Од куршума и црних гелера
Нити миче нити се помјера
Савио се гладан на ледини
Бога моли да му душу прими
Клонуле му и руке и глава
Сва се црни пољана крвава
Не види се од лешева трава
Прољеће је тек зелене гране
Врбас ваља лешеве крваве
Надошле су воде сњежанице
Све јуначке носе кабанице
И са њима од јунака капе
Све шајкаче и српске заврате
И са њима шубаре јагњеће
Низ Врбас их матица окреће
Сва је пјена од крви црвена
Када бану једна млада жена
Од јунака до јунака хита
И за брата рођенога пита
Хљеба носи пружа јунацима
Што још мичу главом и очима
По некога млијеком залије
Који очи још склопио није
Нити сједа а нити одмара
Сама прича сама разговара
Убрађена у мараму црну
Па јунаку рањеноме сврну
И без капе и шљема на коси
Што чинове официрске носи
Назва Бога ране му честита
И јунака за име упита
Од кога је котара и града
Па га зали са млијеком млада
Док се мучан још за живот бори
Кад га зали јунак проговори
„Сестро драга кога таржиш млада
Или брата или братственика
Или оца или заручника
Нит га тражи нити ћеш га наћи
Но се дому својој мајци варћи
Да те сунце младу не пресјене
И не сретну усташке хијене
И Брозове змије отроване
Што четнике бију и тамане
Што су стигли то су и поклали
Бјежи сестро главом се не шали
И млијеком не заљевај мене
Но ми воде донеси студене
Да ме жеља прије смрти мине
На изворе из Херцеговине
И на воду с врела студенога
Са Обрње изнад села мога
Да угасим жеђи љуте ране
Прије него душа ми испане
Да би мого умријет на миру
Онда лети моме Невесињу
Црној Гори Гацку и Билећи
И глас носи о српској несрећи
Да Лијевче у крв српску плину
На зло јутро за вазад Србину
Због издаје да је Бог убије
Па нам војску јуначку затрије
Протопопа Перишића Рада
И Поповић са њим Милорада
Ђуришића, Петра Баћевића
Косорића Рада, Нешковића
Остојића и Тешановића
И Куреша другог Обилића
Што извуче Херцеговац нешто
А што питаш за име ме сестро
Казаћу ти са Козаре вило
Ја сам јунак Салатић Данило
А мајор сам по звању и чину
Што сам прешо Неретву и Дрину
Мутни Врбас, Зрмању крваву
И изнио са Сутјеске главу
С усташам се и Нијемцим клао
Сад умирем и није ми жао
Нит сам народ издао ни краља
Нит знамења светог православља
Нит се кајем нити стидим кога
Понајмање народа српскога
Кога браних четири године
Широм Босне и Херцеговине
Лети сестро немој ниђе стати
Само прво Зеленгори сврати
И преброји Шумадинце младе
Колико их невиније паде
Касапницу српске војске види
Због које ће Србин да се стиди
И молитву опроста да чати
Док се камен с црном земљом брати
Срби ће је безбратницом звати
Ђе нам браћа ископаше раку
И поздрави моју стару мајку
И рецу јој да ми се не нада
Драгој мојој да не вене млада
Да не чезне за мном у самоћи
Нити идем нити ћу јој доћи
Да не чини срамоте ни чуда
Док је млада нека се преуда
Нека рађа српске соколове
Да освете јаме и поноре
С Миљевине и са Зеленгоре
Ђе су умска Убла и катуни
Што их Фрањо Херљевић напуни
Синовима тужне Шумадије
И Буђони Селимовић с њиме
И са њима српски несретници
Што не знају чији су војници
И правила не поштују света
Послушај ме оба ти свијета
И млађеме покољењу кажи
О четницим и витезу Дражи
Рад истине и светих гусала
Ђе се нада српска укопала
И каква нас задеси невоља
Про Врбаса и Лијевча поља
Какву није упамтила земља
Како чете ваљевске стријеља
Крвник стари из битке са Цера
Што је каплар Поћореков био
И по Срему Србе прогонио
И са њиме Хрвати варвари
Што освети Текериш крвави
И завади Србе несретнике
Да си знала те младе војнике
Свакога би пожелила вило
Кад то рече мајоре Данило
Крај њег клече лијепа Босанка
И подиже из крви јунака
Кад га зали и даде му хране
Придржа га да јунак устане
Што је рањен у тешкоме боју
Подиже се по несрећу своју
И покуша сабљу да припаше
У том црне бануше усташе
Кад виђоше на њему чинове
Зграбише га у руке њихове
И свезаше руке мученику
Оћераше у логор Градишку
Из Градишке кобном Јасеновцу
Ђе овоме дивном Херцеговцу
Поломише и ноге и руке
И на страшне нагонише муке
Као Турци старца Вујадина
Док јуначког уморише сина
И другије двадес официра
Што страдаше од црних вампира
Од усташа хрватских вандала
И са њима Ђуришића Павла
Ђе бензином јунаке полише
И на ватри живе изгорише
Да се прича докле је гусала
О судбини Ђуришића Павла
И другије Дражиних јунака
Што их никад не дочека мајка
Да пољуби нити да угости
Што расуше по свијету кости
Кад кренуше с Вучјака планине
Остадоше жељни отаџбине.

Љубан Дука, Београд, јануар1995.