Никада ме нећеш моћи ухватити до краја. Измицаћу ти за сан, за зрак, за моменат у времену. Често ћу ти бити застарела, досадна, одустајаћеш, па ћеш се враћати. Волећеш ме, па ме нећеш волети.

Бићу данас у праву, колико сутра у криву. Зато што ћу се ја од сна до сна мењати, повремено на боље, ту и тамо на горе. И бићу погрешна све док сама не уочим да јесам, неће вредети то што ми ти тада будеш говорио. Али, ако икада.. некада.. пожелиш део овог чудног срца за себе, део неке прошле душе, заглављене у телу моје садашњости, тај део мораш купити. Не кулама, не вилама, не градовима.

Купујем се за ситницу. Не било какву, не прескупу, не гломазну, него себи својствену, посебну. Купићеш ме с мало душе унешене у паковање књиге, с мало љубави саткане у лилихипу са божићним мотивима. Купићеш ме за један Антићев стих, за један Андрићев знак поред пута. И добићеш много, много више од оног делића срца који си хтео.

Милица