„Мораш обући хаљину, па данас је приредба“. Шестогодишња клинка се дури пред огледалом, мрзовољно поправљајући карнере на хаљиници, жалећи што не може да се истог тренутка пресвуче у ону стару тренерку и гумене чизме и изјури напоље, да гаца по барама испред зграде. Мораш. Колико пута сте чули ту ријеч?

Мораш да учиш. Мораш да ређаш све петице. Мораш да будеш вуковац. Друштво, околина, потпуни странци постављају ти критеријуме којих ти мораш да се држиш. Мораш да идеш на школска такмичења. Мораш да урамиш минимално шест диплома у дневном боравку. Да виде људи. Јер, чему друго и служе сем за хвалисање? Трофеје окачи на телевизор, а испод њих хеклани миље. Домаћински. Мораш да будеш бољи од остале дјеце. Јер, ако ниси, постаћеш тема разговора на послијеподневном окупљању комшиница које немају паметнија посла сем испијања кафе. Након дневне дозе трача, креће упоређивање.

„Мој Марко је проходао са годину дана, пропричао перфектно са непуне двије, ено га сада у школици страних језика, учи паралелно енглески и руски. Ма, кажу ови психолози да дијете најбоље памети до четврте године, после слабо. Она твоја мала још не зна рећи слово р, је л’?”

Мораш бити учитив. Научен си од малена да се мораш смјешкати свима, па чак и родбини за коју знаш да те, из њима познатих разлога, не подноси. Дођу једном годишње да те посјете, али ти мораш бити љубазан и остати суздржан, чак и на оне злонамјерне констатације: „Нешто вам се ово дијете удебљало, погледајте јој образе, да није каква болест, не дао Бог?“ Штипају ти образе, масним рукама дирају по коси, али ти, лијепо васпитано дијете мораш да ћутиш.

Живот се свео на „морање“. Таман када прегрмиш основну школу, дођеш у златно доба пубертета, упишеш средњу и помислиш да си свој човјек, са непуних 15 година, ни ту није крај. У средњој су те класификације међу дјецом још видљивије. Они нешто имућнији уписују „боље“ школе, иако им оцјене у свједочанствима нису за похвалу. Али ти, МОРАШ да се навикнеш да пара врти гдје бургија неће, да неправде има свугдје и да најбоље у животу пролазе они који не презају ни од чега на путу до свог циља.

У средњој МОРАШ да даш свој максимум, јер побогу – ваља уписати факултет. Идеш на додатне часове, прелазиш силну литературу, проводиш дане и ноћи над књигом да би, на дан уписа међу првих десеторо на листи видио сва она имена која су једва завршила средњу школу, али они су „нечија“ дјеца. Мораш и ту да прогуташ кнедлу и наставиш да поштено, скромно и вредно крчиш свој животни пут. Ако си женско, МОРАШ да поведеш рачуна о свом понашању, моралу и поступцима. Шта ће људи рећи, ако си , не дај Боже, имала више од двије везе? За момке је другачије, што више дјевојака – он већи мушкарац. Али, дјевојко, ти МОРАШ да будеш примјер свима. Бићеш сутра жена, мајка, огледало породице. Теби се грешке не праштају.

Завршиш факултет, тражиш посао и мислиш у себи: „Ма, ићи ће то глатко. Па, заслужила сам?“ Онда дођеш на разговор на посао, па ти послодавац каже: „Морате ми рећи, планирате ли ускоро проширење породице, брак, дјецу?“ И онда останеш затечена. Да ли ја то опет МОРАМ да се прилагођавам другоме, да мијењам своје планове и жеље, како бих зарадила кору хљеба? Мораш. Мораш да се доказујеш два пута више. Ако лијепо изгледаш онда слиједе коментари: „Ма, сигурно није способна, интелигентна, вриједна, чим је лијепа. Не иде то једно са другим“. Ако се свакодневно на себе не набациш тону шминке, уску хаљину и високе потпетице, онда је друга прича: „Види је, не води рачуна о себи, запустила се. Ко ће је такву“?

Ако си ти среће, да у данашњем лудом свијету, зарађујеш довољно, па тај новац улажеш у путовања, е и то ћеш МОРАТИ да оправдаш. „Откуд јој паре да иде сама на море? Ма, нашла је она сигурно неког спонзора, нема друге“?

„Ето, заврши факултет, имаш посао, шта чекаш мајке ти? Што се не удајеш?“ Кад скуп „забринутих“ тетки, стрини, комшиница, знаних и незнаних крене да ти тражи потенцијалног супружника, знаш да мораш пресјећи. НЕ МОРАМ ЈА НИШТА.

Учите своје дјевојчице да не морају да носе хаљинице, да би се осјећале женствено. Учите своју дјецу да је свака оцјена за ђака, а да је од напамет научених школских лекција много важније животно искуство. Учите своју дјецу да не морају да покуњено ћуте, док их неко омаловажава.

Ти, дјевојко, не мораш да будеш нашминкана сваког дана да би те неко примјетио. Истакни се харизмом, духовитошћу, осмијехом. Није висина потпетице адекватна мјера за женску љепоту. И неће бити никада. Ниси удата до тридесете? Па, шта? Можда те баш сутра, иза угла, чека онај прави.

Ти, момче, не мораш уписати медицински факултет, јер су твоји родитељи признати доктори. Бави се позивом о којем машташ. Одлуку донеси сам јер нико други неће корачати у твојим ципелама.

Престаните да живите од туђих коментара, очекивања, захтјева. Нема веће слободе од чињенице да све бираш сам. Моја бака је често знала понављати једну мудру изреку: “Сама пала, сама се убила“. Док сам била мања, нисам је разумјела, а сада, са пар година више животног искуства И бројним разочарењима на души је савршено разумијем.

Нека паднем. Нека се опечем још хиљаду пута. Ја ћу носити своје ожиљке, а не неко други. Нека погријешим. Нека непромишљено донесем неку одлуку. Али, НЕ МОРАМ и НЕЋУ да живим по туђим правилима. Створићу их сама.

Знате шта морам?

Морам да изјурим сада напоље. Успут ћу се нашминкати осмијехом. Купићу онај велики, породични сладолед и појешћу га сама. Баш ме брига. Не морам да будем топ модел, али морам да будем срећна.

Што се тиче свега осталог: ја сам се наморала.

Јелена Драпић