Тог јутра мајка се није пробудила као обично да нас испрати у школу. Отац је већ био изашао да окида снијег до штале. Нас троје отишли смо у школу не слутећи да се мајка више никад неће пробудити.
Ишли смо у комбиновно одјељење, тако да смо ја и мој двије године млађи брат били у истој учионици.
Сестра је била у другом одјељењу.
Наша учитељица Невенка била је блага и добра жена, ја сам волио школу и имао добре оцјене, док је мој брат Милан школу доживљавао као страшни суд и није волио ништа што има везе с њом.
Већ послије првог часа, када се вратила у разред зовнула је мене и брата да изађемо и у ходнику тихим гласом саопштила да нам је мајка умрла. Онда је отишла по нашу сестру и њој рекла исто. Гледали смо се изгубљено и плакали,ништа нам није било јасно, мајка није боловала, а није била ни стара, како је онда умрла?

Испред школе нас је чекала тетка Мара, грлила нас је и плакала; тетка је ту биће све у реду – рекла је. Повела нас је кући.
Кућа је већ била пуна свијета, а када смо ми ушли кукњава тетке Зоре заледила ми је крв у жилама. Нарицала је и набрајала Куку сејо ево твоје сирочади… Истрчао сам из куће и трчао као да ћу побјећи од стварности. Био сам прилично далеко кад сам се зауставио, сјео сам испод оморе и цвокотао од хладноће. Не знам да ли је ико примјетио да ме нема, дошао сам пред мрак промрзао и гладан, свијета је било још више. Провукао сам се неопажено и попео на чардак, Милан је сједио покрај пећи, пришао сам и загрлио га.
Промрзо си рекао је. Где си био? У шуми рекох. Немој ме више никад остављати, Аћиме. Нећу, Милане, обећавам, склупчао се покрај мене као маче. Јеси ли је видио питао ме? Нисам, а ти?Јесам. Јеси ли се уплашио?
Нисам болан, како ћу се уплашити мајке.
Нисам му признао да ја нисам смио ући у собу. И годинама послије избјегавао сам ту просторију, а не волим је ни дан данас. Гдје је Богдан питао сам га? Богдан је био наш најмлађи брат још беба. Успављује га сека, рекао је.
Студен коју сам навукао под омаром још дуго сам осјећао, цијелу ноћ нисам могао да се загријем. Будио сам се и трзао.
А студен у души послије мајчине смрти остала је још дуго и била ми је тежа од свих промрзлина. Милан је спавао покрај мене као јагње.
Сахране се уопште не сјећам тај дио као да је гумицом обрисан из главе.
Знам само када се све завршило да је тетка Мара спремила Богдана и рекла да ће он бити код њих док не јакне. Плакао је кад га је понијела, а и ми с њим.
Зна ли он, Аћиме, да је мајка умрла, питао ме Милан.
Не зна рекох.
Благо њему. А, што онда оволико плаче?
Не знам Милане, можда је гладан.
Живот без мајке био је тежак некада скоро неподношљив. Сестра је кувала стално неке ријетке чорбе и пекла тврд хљеб, ја као најстарији, а имао сам само 10 година, водио сам рачуна о стоци, док је Милан с оцем радио остале мушке послове.
Милан се потпуно повукао у себе, и док је мајка била жива био је тих и стидан, а послије њене смрти то је још више дошло до изражаја.
Очи су му биле топле и тужне истовремено. Тјешио сам га, а и сам сам кријући плакао.
Учитељица је послије мајчине смрти била је још блажа према нама, сушила нам је одјећу покрај велике бубњаре у учионици, кувала нам чај и стално питала треба ли нам шта?
Добра наша учитељица, тек сада схватам њену величину.
Бринуо сам о брату и сестри најбоље што сам знао, а чинило ми се да о мени нико не брине.
Тетка је ријетко доносила Богдана раст’о је к’о из воде. Радовали смо се сваком сусрету и плакали кад га је поново односила.
Учитељица се те године удала и добила премјештај у сусједно село. Удала се за очевог рођака. Били смо тужни кад је рекла да нам више неће предавати, смирила нас је обећањем да ће нас обилазити. Аћиме чувај Милана и Милену учи с њима, школа је важна. Хоћу учитељице обећао сам.
Као замјена стигао је учитељ Бугарин Васил Илијев, низак, тамнопут човјек оштрих црта лица. Имао је оне Хитлеровске бркове који су његовом грубом лицу давали још строжији и грубљи изглед.Такав је и био строг, љут, груб и често пијан. Тукао нас је за сваку ситницу, Милана чини ми се више него остале лоше ученике. Милан никад није плакао што је учитеља додатно разјаривало. Само би испружио своје црвене промрзле жуљевите дланове и мирно примао ударце. Знате ли ви како изгледају дјечије жуљевите руке и какав мораш бити да удараш по њима? Тог дана ударао га је као никад, или ћеш научити или проплакати бјеснио је учитељ. Милан је гледао кроз прозор оним својим тужним очима, био сам беспомоћан. Плачи Милане, плачи узвикно сам кроз сузе, а онда и ја добио шибу. Замишљао сам кад порастем велики као даиџа Тодор (а он је био највисочији човјек којег сам видио) како ћу учитељу вратити сваки ударац, то ме је смиривало. Никад нисам порастао толико, мада је учитељ добио своје.
У школи смо имали ужину. Сриједом је била мармелада, због тога смо сриједу највише вољели.
Мармелада је стизала у дрвеним сандуцима и била је толико чврста да се могла резати ножем.
Рајко, наш друг из разреда, био је старији од нас, касно је уписао школу, а већ је један разред понављао, када је појео своје следовање, затражио је још. Учитељ који је већ био пијан узео је цијели сомун и натјерао Рајка да поједе, негдје на пола, Рајко је почео плакати. Једи! Викао је. Једи!!!
Рајко сутрадан није дошао у школу, али је дошао његов отац Миливоје напрешит човјек крупне грађе, страх и трепет села, људи су га због те његове пријеке нарави избјегавали, ништа није рекао само је пришао учитељу и почео да га удара, тукао га је док овај није изгубио свијест, а онда је пљунувши на под рекао пу мајку ти Бугарску, ти ћеш силу проводити! Изашао је залупивши вратима. Како сам само тада волио Миливоја постао је и остао јунак мог дјетињства.
Рајко више никад није дошао у школу, Миливоја је одвела милиција, а нама је цијелу седмицу долазио Миленин учитељ.
Бугарин нас више није тукао.
Ближила се крсна слава Свети Никола прва без мајке, тетке су дошле да помогну око припреме, ми дјеца посебно смо се радовали слави што због колача, што због поклона које су нам тетке доносиле. Све је то без мајке било другачије.
Трпеза је била богатија него обично. Гости су се смјењивали, ми дјеца мували смо се око стола помагали колико смо знали. Када је дошао ред да и ми вечерамо, на вратима се појавила учитељица Невенка, јесте нам сада била стрина, али ми смо је и даље доживљавали само и једино као учитељицу, сјела је покрај мене и Милана, Милан се постидио и побјегао на чардак, није више силазио. Не знам зашто, али било ме стид да једем пред њом, причала ми је нешто, а ја сам само гледао како колачи са тањира нестају, чини ме се прије бих црк’о него пред учитељицом узео колач. Кад су се гости разишли једни кућама, други по собама, отишао сам до шпаиза вангла од колача била је празна, био сам тужан и љут.
Отишао сам гладан на спавање .
Милана сам затекао у неком полулежећем положају у рукици је држао колач, пробудио сам га да се намјести, ево Аћиме оставио сам ти пола колача рекао је бунован, гледао сам те тужне миле очи, први пут послије мајчине смрти осјетио сам топлину у души, осјетио сам да нисам сам, да неко брине о мени. Нестала је студен. Загрлио сам га и плакао, плакао од среће што га имам, њега баш таквог, стидног дјечака са тужним очима, најлошијег ученика и најбољег брата на свијету, мог Милана.

Snežana A.Topalović