На зиду ћелије у којој је умро, Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“

На данашњи дан, 28. априла 1918. године, измучено и измрцварено тијело голобрадог младића из Обљаја, престало је да дише у злокобном аустроугарском царском казамату Терезину.

Преминуо је један од најпознатијих свјетских бораца за слободу и правду, чији је пуцањ на тирјанина Франца Фердинанда, послужио германском империјализму као повод за сатанизацију српског народа и изазивање Првог свјетског рата.

Не дочекавши ослобођење, Гаврило Принцип је према званичном извјештају бечких љекара преминуо од туберколозе.

Његово слабашно тијело је на дан смрти било тешко свега четрдесетак килограма. Био је подвргаван стравичној психо-физичкој тортури: изгладњиван, смрзаван, сјечен жилетима, пребијан. У тамници је боравио на даскама по којима су ишли велики канализацијски пацови. Добијао је храну тек сваки пети дан. Према свједочењу Луидија Позека, једног од ријетких преживјелих заточеника Терезина, својеврсни „специјалитет“ затворских чувара је било мучење Гаврила Принципа, на начин што је котрљан у бурету које је избодено великим ексерима.

Према важећим законима бечке монархије, Гаврило Принцип није могао да буде осуђен на смрт јер је у тренутку извршеног атентата био малољетан, па је кажњен са 20 година затвора.

На зиду ћелије у којој је умро, Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“.

На затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу „младобосанца“ Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дело, Гаврило је урезао стихове: „Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи„.

(In4s)