Сваком човјеку туђина дојади кад тад. Идућу трбухом за крухом, Херцеговци су увијек одлазили са надом у бољи живот. А да ли су га имали – ко зна? 

Можда и јесу, али знам да је већини њих задња мисао била Херцеговина: камен, вода, шума, пашњаци, кајмак, цицвара, огњиште, вериге са којих се пуши врела вареника, мајкин хљеб испод сача и дебела поњава на сламеном кревету… Све то што су стварали у туђини мењали би за једно јутро у ком би их пробудио чактар говеда и умивање водом која тече можда баш са Волујака.
Туђина је, сине, зло. Она те раздире, вуче, отима, гони, тјера и на крају одбаци као тринаесто прасе. Ти си њој само број, само још један од оних који су дошли да пуне њена гробна мјеста; далеко од оних крша, на оним главицама, ђе су сви твоји. Да се имаш попричати с’ киме и на они свијет… Колико је само њих дало аманет да се сахране тамо ђе су рођени, да дају све што имају, само да бар буду међу својима…

Деценијама уназад Херцеговци одлазе. На жалост, све више. Ја вјерујем да у дубини душе пате за отаџбином. За мене једном, једином и непоновљивом. Једина веза са њом нам често буде онај родитељски „пакет“ који нам једном у три мјесеца пошаљу у пртљажнику неког аутобуса или аутомобила.

АЛИ У ЊЕМУ СТИГНЕ МНОГО ВИШЕ.

Онда ти не буде битно шта је у њему, него ко га је послао и шта ти он значи. У њему ти стигне дјелић породичног дома, мирис твог завичаја и мрва херцеговачког ваздуха. Оно што ти стане у тај пакет учини да ти срце поскакује, јер у њему осјетиш оца, мајку, брата или сестру. Осјетиш да си тамо, да си свој на своме, осјетиш да припадаш. Бар тај дан си Херцеговац. Дишеш, једеш, живиш као Херцеговац. Могу те убјеђивати да си у сред Београда, Новог Сада, Беча, Берлина или било ког другог града, али НЕ! Ти си тамо и ти си ти!!! Макар и кратко трајало…

Пакет ти је спона, веза и линија одбране од бетона туђине. Зато написах ово, чекајући пакет… А ти, читаоче, ако си икад чекао као ја, неће ти тешко пасти туђина (макар не сутра!), а и то је нешто.

Аутор: Марко Никчевић
Извор: Слободна Херцеговина