Свих ових година, а немам их пуно, стално су ме викали и отац и ђед и баба и мајка, „Не бој се сине ничега, не да Бог длака с главе да падне ако не треба тако.“ Сјећам се, купили ми за 11. рођендан оне рошле, ајој моје среће тад. Трком ја то назујем, па моментално на нос. Не бојим се, што ћу се бојати, морам неколика пута троснути. А мајка и тата стрепе.
Није ми вала јасно било, све мени говоре једно а они раде друго. Стасах ја, ђевојчурак прави, екскурзија 4. средње. Каже мајка „Чувај се и Бог ће те чувати“. Кад сам се вратила, мислим да су посиједили од бриге тих 10 дана.
Ударише те године и жестоке мајске поплаве, колективно породица није знала куд удара од стреса.
Па се ја запитах „Боже, је ли погрешно што се не бринем тако?“. Можда само не разумијем озбиљност ситуације, можда сам мање паметна? Или можда иако млађа, имам чвршћу вјеру? И даље мени није јасно било, мене научише „Уз помоћ Божију и заштитника куће наше, све ће то бити добро, узалуд ти се секирати.“ А гледам њих, најмањи проблем их задеси, колапс.

И причам ја то нашем добром свештенику, неђе послије литургије. Све тако…
А он ништа не рече но: „Добро би било да су они вјеровали својим ријечима, ко што ти повјерова, као дијете, њиховим. Некад пуно тога мијења, ако у дому има само једно које искрено вјерује. Управо то, да ти неће ни длака с главе спасти ако не треба тако.“

И ето.. задеси мој крај, има неколико, некаква вирушчина. Ја куд год уши, или очи окрени слушам и видим само, страшне вијести о томе. Људи се чупају за врећу брашна, складиште храну, све је у неком бунилу и стрепњи. Страх је похарао празне улице. Свако брине за неког свога.
Но, све ми се чини да се у порама цијеле ситуације загубила та исконска вјера. Лако је у добром добру вјеровати, сад ја кажем својима. И као да смо улоге замијенили, ја њих вјери у добро, окрећем.“

Извор: hercegovac.net