„Радије сам погинути главом но образом”

Рођен је на данашњи дан 25.априла 1833. године на Медуну у Кучима.
Храбар, частан и искрен био је од дјетињства, а када је стасао за борбу имао је прилику и све то доказати.
Био је перјаник код кнеза Данила I Петровића, а војводске ознаке је добио од Никола I Петровића.
Своју војничку славу стекао је предводећи црногорску војску у борби на Фундини у августу 1876. године, када је поразио Турке и донио најважнију побједу у рату за слободу Црне Горе. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом. Њемачки научник Бернхард Шварц је писао о њему и назвао га „најчеличнијим” од свих Црногораца. Италијан Франћеско Киниго пише о њему као о новом Гарибалдију. Кажу да је управо ова изненадна популарност у народу била главни камен спотицања између њега и књаза Николе. Дошло је до њиховог сукоба након чега је Марко Миљанов вратио чин војводе, напустио Државно вијеће и вратио се у родни Медун.

„Радије сам погинути главом но образом” – је водиља, као нит уткана у његов живот, која се никада није искидала и која је до саме смрти важила за овог великог човјека.
Једини начин живота везивао се за јунаштво, храброст, морал, заштиту свега онога што је волио и сматрао вриједним. Оданост свом народу и домовини била је на првом мјесту.
Човјек са оваквим особинама је прије свега волио и домовину и свој народ али и жену. Занимљиво је да је за разлику од осталих мушкараца тог времена јавно изјављивао љубав жени коју је волио.
„Благо ономе, ђевојко, ради кога ћеш ти оставити и оца и мајку” изјавио је својој другој љубави, односно својој другој жени Стефи, коју је као удовац оженио.

Иако се описменио са 50 година, написао је неколико дјела: „Племе Кучи”, „Живот и обичаји Арбанаса” „Примјери чојства и јунаштва”.
Колико су му значиле књиге, видимо из његовог посљедњег писма кучком командиру: „Ја умирем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гробу слушат’ како их читају унуци мојих другова”

Једини непријатељ кога није могао побиједити била је болест од које умро 1901. године.

Како му је живот био особит и уздигнут, тако му је и посмртна поворка била посебна и необична. Кретала се три пуна дана од питоме и плаве Боке до кршевитих и сњеговитих Куча.
Није случајност што се и ових дана Марко Миљанов, који је у темеље традиционалне Црне Горе уткао морални императив да су човјечност и част важнији од живота, спомиње у Црној Гори и шире. Закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори је сам по себи изњедрио потребу да се све оне вриједности за које се гинуло у доба Марка Миљановог поново морају вратити, његовати, па и за исте гинути.

Исток