Подигнем лице ка небу. И посљедњи зрачак сунца који се борио да пробије густе облаке нестао је. Прва кап кише наговјештавала је још један суморан, кишовити дан. За некога ко се овђе родио можда и није необично али ја… Ја живим још увијек од онога сунца, од оне ведрине, од оне топлине коју носим у себи. Живим од сјећања на Херцеговину коју овдје никада нећу наћи.

Када сам давне 1993. године, у јеку ратних збивања, под присилом напустила свој вољени крај и сасвим случајно се настанила у срцу Алпи, постала сам званично дијаспора. Никада у животу нисам могла ни замислити да ће то бити моја судбина. Било како било, не би можда у тој дијаспори ни било тешко да нисмо оно што се зове интеграција и ја од првог дана ископали ратне сјекире.

Не да нисам покушавала склопити примирје… Јесам. Научила добро језик, посјећивала школе и курсеве, помирила се да усред љета у излогу гледам зимске капуте, све то џаба. Разум на једну страну, душа на другу. Гледа ме као разроока млада која све види, а ни за шта неће да зна.

Да није лијепо слушати Бечку Филхармонију и Ану Нетребко у препуној сали Салзбуршког Фестивала, јесте али ме не дотиче. Али када чујем само један тон моје севдалинке душа хоће да искочи. Она… Не ја. Враћајући се са одмора, који сваки тренутак проведемо у свом родног крају, падам у исконски неподношљиву депресију. Сваки пут. Пут до доле, летимо у зраку. Пут одоздо, нико ни са ким не прича.

Најзаступљенија животиња у срцу Алпи је пуж голаћ. Отвориш врата, виси на вратима. Отвориш прозор, залијепљен за окно. Станеш на траву, оклизнеш се јер га не можеш промашит’. Годи му клима. Мени не годи. Киша пада без престанка. Све ми је јасније да никада нећу постати као пуж голаћ. Прије ћу личити на љутог, херцеговачког поскока који сикне чим га криво погледаш. Због тога разрађујем годинама тактику звану “Како се вратити кући”.

Е, то је сад посебна прича.

Када Херцеговац прича чујеш највеће парадоксе свога живота. То су људи који имају топла срца али хладне погледе, који те воле, али те истовремено омаловажавају. Одакле је настала та крутост није познато. Можда од несносних љетних врућина гдје је свакоме доста себе. Свако дјело је попраћено фразом омаловажавања.

“Бјежи, бога ти, ’та ће он!”

Дешавало се да је човјек умро, а попратни коментар на вијестима је била:”‘Та ће он умр’јет’.”

Постоје, као и свугдје, радни и нерадни људи. Они нерадни проведу дан сједећи и испијајући кафе. Не постоји ништа што прође на двије или четири ноге, на два или четири точка а да није темељно обрађено и омаловажено. Перцепција података на високом нивоу.

Они радни потичу углавном из околних села која су као посљедица рата остала напуштена. Тешки услови живота су нагнали те људе да се боре да буду успјешни у свему што раде. И успјешни су… Са разлогом. Наравно да су и они на мети беспосличара јер су “криви” за то што су “окупирали град” па се “живит’ од њих не може”.

Углавном за њихов пасиван живот је свако други крив, само они нису. Логично. Они не дају ништа нити посједују нешто осим оног што су имали већ и прије неколике деценије. Ови други не требају ништа осим оног што и сами већ могу направити.

У свему томе се поставља питање шта у таквој средини радити, а да будеш успјешан? Једне прилике дође ми сестра у посјету. Ја, као и увијек, разрађивах планове повратка.

“Да отворим фризерски салон?”, рекох полетно.

“Фризерски? Заборави! Они се шишају сами, фарбају сами, шију сами, чак и генерална на мотору није проблем. Све знају сами”, рече она.

Замислим се. То ми је донекле било познато. Када сам почињала живот у дијаспори покушала сам наћи посао у својој струци. Дали су ми јасно до знања да они имају довољно своје памети, али за физичке послове… Е ,то је већ нешто друго.
Видјех да ми не гине тежак посао. На упит шта знам радити рекох: “Знам све, а што не знам научит’ ћу.”

Менталитет или шта?

И тако и овај пут остах без јасне дефиниције о повратку. Погледам. Пуж голаћ на путу према столу. Гурнем га ногом тако да се окренуо на леђа. Устанем и вратим га на траву у почетни положај. Није ми он крив.

А о плану за повратак … Мислит’ ћу ПОНОВО сутра.

Сања Голић – Лола