ПОЧЕТАК: рођена је 20. августа 1975. године у Сарајеву. Отац Богдан, електроинжењер, радио је у сарајевском предузећу „Енергоинвест“. Мајка Весна је лекар, педијатар. „Родитељи су ме добили док су били на факултету. Не знам које тајне методе васпитавања су примењивали, па смо брат и ја били добра деца. Да знам, применила бих исто на своје дете. Мислим да је суштина у томе што нам нису постављали правила, нису нас муштрали, ни кажњавали, већ су нам давали привидну слободу да можемо све што хоћемо. С тим што смо и ми и они одлично знали где су границе“. Има три године млађег брата Бојана, који је завршио електротехнички факултет и супруг је Неле Кубуровић, министарке правде.

ПРЕЦИ: „Иако сам рођена у Сарајеву, ја сам Херцеговка – 100 одсто. Тата потиче из места Баљци, крај Билеће. Родитељи су му преминули кад је био млад. Деда се звао Милан“. Кисићи су познати као поштена и вредна фамилија. „Мајка ми је рођена у Сарајеву, али и њени Пашићи су из Херцеговине“.:

ДЕТИЊСТВО: Увек је била радознала, спремна на ситне несташлуке. Као старија сестра, са братом се „обрачунавала иза куће“. Али, кад је он порастао и ојачао, дипломатија јој је постала главно преговарачко ’оружје’. Памти да јој је коса одувек била густа и ’непослушна’. Задавала јој је приличне муке, више њеним родитељима, него њој, због чега су је редовно шишали на кратко.

„Нису знали шта ће са толиком косом и то им је било једино решење. Све док сама нисам почела да одржавам фризуру. Тако да не могу да се похвалим увојцима и кикама из тог животног периода, самим тим ни да ме је неки дечак чупкао како би ми ставио до знања да му се свиђам“.

ОБРАЗОВАЊЕ: била је ђак генерације у основној школи „Слободан Вуковић“ у Сарајеву. У родном граду, у Трећој гимназији завршила је први и пола другог разреда, а трећи и четврти, опет као најбољи ђак, у билећком средњошколском центру „Голуб Куреш“. Дипломирала је на Медицинском факултету у Београду 2001. године.

ВЕРСКА ОПРЕДЕЉЕНОСТ: православна. Њена девојчка слава је Свети Никола, а слави и Светог Јована.

НАЦИОНАЛНОСТ: српска. Патриотизам показује из дана у дан, трудећи се да смирено, аргументовано и јасно укаже на све изазове које је пред Србе поставила пандемија корона вируса.
„После ратних година дошли смо у Београд, у Србију. Овде смо се скућили, као многе друге особе избегле из бивших југословенских република. Кад су нас једном питали зашто нисмо отишли у иностранство, мој отац је рекао:’Једино се овај комад неба на свету зове Србија. А ми смо Срби’. Те његове речи су се заувек урезале у моје сећање.“

ПУТ КА ВРАХУ: и пре него што је уписала медицину, сви из окружења су знали да ће, кад порасте, бити лекар. „Ваљда што ми је мајка педијатар, то се негде подразумевало“. Али, за разлику од маме, она је изабрала епидемиологију. „Истине ради, ретко ко упише медицину да би се бавио превентивним гранама медицине. Већина нас који је упишемо жели да лечи, да буду хирирузи, педијатри. Мало ко би хтео да буде епидемилог“.
У фебруару 2002. изабрана је у звање асистента приправника за предмет Епидемиологија на Медицинском факултету.
“Захваљући сплету околности, као добар студент добила сам прилику да одмах после дипломирања и пре обавезног стажирања, почнем да радим као аситент-приправник. Врло брзо сам схватила да веома волим рад са студентима, генерално, рад на Инситуту за епидемиологију. Привлачило ме је то што смо орјентисани на науку, на наставу, сарадњу са колегама -од студената, до свих нивоа“.
Епидемиологију је специјализирала 2006. на београдском Медицинском факултету. Докторирала је на тему: “Предиктивна вредност квалитета живота у процени исхода болести код болесника са мултиплом склерозом”. Из ове области објавила је и десетине научних радова, у свету и код нас. Аутор је и многих студија које се баве скринингом тумора дојке.
У звање асистента на предмету Епидемиологија, на Медицинском факултету у Београду први пут је изабрана у мају 2007, потом и у јуну 2010. године. Крајем те године изабрана је и за доцента.
„Имала сам срећу да добијем дивног учитеља, моју менторку, професорку др Татјану Пекмезовић. Она је и мој пријатељ, и практично, највећи део знања које имам, дугујем њој. Професорка је тренутно продекан за науку на Медицинском факултету у Београду. Она је жена која ми даје ветар у леђа, за све моје активности. Имам већ довољно година да сам потпуно самостална, али и даље, у професионалном погледу, ослушкујем шта професорка мисли и желим да чујем њен став. Дефинитвно, она ме је направила овим што јесам“.
Већ дуже је ванредни професор на Медицинском факултету, где слови за предавача који не прашта половичност и јавашлук.
„Волим кад студенти лепо знају и кад им дајем десетке. Они који, надам се, не стигну да спреме испит како би требало, увек имају моју подршку да дођу следећи пут и покажу себе у најбољем издању. Разумем и да су уморни и да су били оптерећени спремањем других испита. Али, не волим просек, извлачење“.
Запослена је у пуном радном односу на Институту за епидемиологију Медицинског факултета у Београду. У Институту за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ где обавља функцију помоћника директора на допунском је радном времену, баш као и на Институту за епидемиологију Медицинског фалутета у Косовској Митровици.

ДРУГИ О ЊОЈ: „Докторка је из Сарајева, моја Босанка. Препознао сам је кад сам је видео на телевизији, а сећам је се и са факултета, био сам јој професор. Зато и имам потребу да кажем да у основи непримерених коментара лежи завист коју ми, психијатри, тумачимо као немогућност прихватања туђег успеха. Јасно је да Дарија лепо говори, доктор је наука, лепо изгледа, напорно ради на себи и то се види То што је она и у доба изолације и епидемије таква, то је одраз поштовања према себи, али и према другима. Укратко, она је понос лекарске професије! Својим изгледом додатно показује да је особа од поверења, као што се за др Кона може рећи да је господствен. Да није сређена и нашминкана, такође би било коментара, вероватно исто лоших, а то не би смело. Лекари у овој ситуацији дају максимум, а раде под отежаним условима”. Јован Марић

ОНА О СЕБИ: „Тешко је рећи похвалне реченице о себи, али неспорно сам вредна и радохоличар сам. Волим у свему да пронађем оно што је добро. То, некада, није добро по мене, али се никада не научим памети“.
*„У шали смо говорили да онај ко нема баш никакав таленат а вредан је, заврши медицину“.
*“Увек се трудим да у свему што радим нађем нешто лепо.“

ЗАНИМЉИВОСТИ: као дете лепо је цртала, али није се претерано ангажовала у тој области. Бавила се и уметничким клизањем, учествовала је на Зимским олипмијским играма у Сарајеву, 1984. године. Пријатељи кажу да је весела, искрена.
Између полупразне, односно, полупуне чаше – у смислу животне филозофије – увек бира пуну. „Чак и ако нам живот да потпуно празну чаш, мој став је – хајде да урадимо све што је до нас како бисмо је напунили.
Воли да чита Мешу Селимовића, Иву Андрића и Мому Капора.
„Не постоји књига коју, ако сам почела, нисам прочитала до краја. Али, последњих година све мање времена имам за белетристику“.
Кафу не пије, избегава и разне воћкасте, ’црвене’ чајеве, али јој после напорног дана пријају зелени и од вреска.
И пре пандемије корона вируса често је гостовала на домаћим телевизијама, али никад пре гледаоци је нису овако пажљиво слушали и гледали. А то што је у свакој прилици дотерана, како би, ваљда, свака жена и требало да изгледа кад се појављује пред камерама, постало је њен ’велики грех’. Можда и већи од лапсуса о датуму кад је забележен први случај ЦОВИДА19 код нас. С обзиром на то да се јавност данима толико бави њеном фризуром, да на друштвеним мрежама буквално букти рат између оних који је нападају и оних који је бране, могло би се закључити да је ова научница ’опаснија’ и од вируса.
“Дала сам изјаву у којој ми се десио лапсус у датуму првог импортованог случаја. Погодило ме је да су се поједини медији ухватили за тај лапсус. Први случај се десио у првој недељи марта – 6. марта, одмах смо тада сазвали конференцију и обавестили СЗО”, покушала је да објасни, али како то обично бива, њене речи “прекриле су теорије завере”.
„Толико тога се сада преувеличава. Да ли је чиста коса заиста таква реткост да би о томе требало да причамо данима? Стварно мислим да су приче о нечијем изгледу предимензиониране. Јако бих волела да кажем како редовно идем у теретану и вежбам, али сам од оних жена које сваког понедељка то планирају. Овог и још неколико следећих, дефинитивно, нећу почети“.
Осим у науци, одлично се сналази и у кухињи и често кува.
„Волим раштан са сувим месом, али га не спремам ја, јер мој тата је прави мајстор за то чувено херцеговачко јело“.

НАЈРАДИЈЕ БИ ЗАБОРАВИЛА: рат. „У другом полугодишту другог разреда гимназије, науспустила сам родни град. Брат и ја смо отишли у Билећу, код очевих, он и мајка су остали у Сарајеву. Нисмо их видели две године. Често се данима нисмо ни чули“.

НАЈПОНОСНИЈА ЈЕ НА: на ћерку. „Трудим се да сваки слободан тренутак проведем са њом. Мада, пошто је сад у пубертету, понкеда морам да је ’јурим’ како бисмо биле заједно“.

ПАРТНЕР: отац њеног детета је Владимир Тепавчевић.
ПОТОМЦИ: ћерка Тина има 16 година.

АДРЕСА: живи у Београду.

Текст: Зорица Зарић / Фото: принтсцреен Инфо биро ТВ

Indeks.rs