Јована Кешански: Сажаљење је најгора ствар

Малени четворогодишњак је, колико сам разумела, изгубио маму која је била трудна.

Лекарском грешком.

Страшно. Болно. Грозно. Тужно. Ненадокнадиво.

Међутим, ланац туге ће се наставити јер су људи тог дечака већ почели да са жаљењем гледају, називајући га јадним сирочетом које се „ено игра само иза зграде“,

да му предвиђају тмурну туробну будућност, описујући је као „шамарчину коју ће тек да осети“.

Да кубуре над њим. Да наричу ко сиње кукавице.

Можда ће га временом ословљавати „то је онај што му мама умрла лекарском грешком“.

Можда ће бити „јадан он, нема маму“.

Можда ће се играти са њим из сажаљења.

Позивати на рођендане из сажаљења. Сећи највеће парче торте из сажаљења (јер нема ко да му направи) Давати петице у дневник из сажаљења. Пазити како да му се обрате из сажаљења. Мазити по глави из сажаљења. Пропуштати у продавници из сажаљења.

Прилазиће му с посебним опрезом, некако као да ће умрети ако кажу нешто што би га могло додатно повредити, не схватајући да ће њему најмање од свега требати жаљење.

Јер никоме не треба жаљење.

И тиме ће му на терет који би можда временом могао постати подношљив натоварити додатни терет који он неће моћи да понесе без последица.

Одрастање без маме је бол са којом ће да живи како буде умео и знао, као неки трн који ће бити ту, али ће он већ научити, временом, како да се намести да не боли увек истом јачином.

Због чега је у старту декларисан као јадан?

Због чега у старту то предвиђање тмурне будућности без радости?

Због чега етикета „сироче“ у оном најболнијем контексту који се може замислити? Маркица овлажена језиком па залепљена на његову главу.

Ево, ја хоћу да верујем да ће тај клинац бити насмејан, стабилан, да неће бити никакве шамарчине чију бол неће моћи на ногама да истрпи, да ће му тата бити цар који ће некако неким чудом успети да се прибере, истера правду ван дома, и да ће бар у 50 делу успети да замени маму и да ће му причати најлепше приче о њој, да има, да се сећа.

Да ће га „задојити“ вером, а не мржњом.

Радости, а не тугом.

Ведрином, а не сивилом.

Храброшћу, а не сумњама и страховима.

Да ће му отворити ум и хоризонте, а не сузити их до гушења.

Да ће му објаснити ко су људи који би можда могли бити „сироче“.

Мој страх од смрти проради као вулкан увек кад помислим да би моје дете већина могла гледати и третирати на овај начин ако бих ја рикнула.

Апсолутно ме сломи помисао да је сажаљевају, да јој иза леђа говоре „јадна“, да добија неке бенефиције само зато што сам ја два метра под земљом, да је као мазе по глави саосећајно, да је гледају као да она нема разлога за смех, да јој поклањају гардеробу, или долазе на рођендан а иде им на нерве. Да мисле да је мусава, неопрана, јадна, осуђена без мене на пропаст.

Сажаљевање ми је, мајке ми, горе од свега.

Као да њиме сечемо сваки витални орган детету. Или било коме.

Живот није тако црно бело.

Има „сирочади“ са оба родитеља, а ни маме ни тате код куће, тако да треба бити врло опрезан са етикетама.

У таквим назови породицама нема љубави. Нема подршке. Нема смеха. Сви су ту, а нигде никога.

Сирот и јадан може бити само онај чија је душа пуста и хладна, сад и заувек,

А никако дете које има тек 4 године.

И ком више од свега треба здрава подршка, да се осети једнаким, а никако сажаљење.

 

 


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО