Сарајевска рок група „Болеро“ је на почетку 1988. почео снимање другог албума ”О Јесењину”, који је, као и цијелу каријеру бенда, означила пјесма која се и данас убраја међу најемотивније домаће баладе у роцку.

Готово иза сваке пјесме у року стоји лично искуство аутора или нека његова скривена прича с емотивном посветом, попут, примјерице, ”Бацила је све низ ријеку” Индекса и ”Селма” Бијелог дугмета или ”Хеy Јуде” Битлса и ”Лаyла” Ерика Клептона. Неке се открију, друге остану заувијек под велом тајне.

Када је сарајевска рок група Болеро завршила снимање, започето 17. 1. 1988. у студију РТВ Сарајево, те Дискотон касније објавио албум ”О Јесењину”, већ његов назив те пјесме попут “Свири хармонико, туго, туго”, “Зашто умиру пролетери”, “Писмо мајци” и “Крчмарска Москва”, јасно су упућивали на ауторову инспирацију.

Но, прва тема ЛП плоче, балада ”Јелена”, наметнула се као фаворит.

Њезина структура, нарастајућа енергија која надире поступно попут плиме, импресивни вокал бендовског пјевача Милета Анђелића, једнако сјајне вокалне вињете непознате пјевачице из Мјешовитог хора Музичке школе “Илиџа”, инструменталистичке дионице, цијели тај пакет учинио је да ауторска пјесма гитаристе и лидера Болера, Мише Бартулице, буде његов заштитни знак.

Пјесма коју публика и данас обожава. Ваљда интуитивно наслућујући дубину њене емотивности.

Разне су претпоставке конструиране у вези са стиховима ”Да л’ за тебе постоји, неко сасвим драг и лијеп, чије руке теби радост доносе / Јер данас више немам снаге, да те заволим, данас само морам, морам, још једном да те потражим / Јер ја сам тугу квасио, туђим сузама, због мене никад, никад, ниси плакала”.

Драматичан тренутак тишине и упаљена шибица на средини пјесме, прије најважнијег стиха ”а године пролазе низ наше образе”, само појачава тајновитост пјесме и слутње код слушаоца.

Прича није романтична. Стих ”Јелена, Јелена, ех, да су анђели, носили крила родама” навео је непознатог аутора на закључак да је Мишо Бартулица стихове посветио мајци, која га је оставила по рођењу.

Да, ”Јелена” јесте пјесма посвећена дјеци без родитеља, али 30 година након њеног настанка Мишо Бартулица коначно демистификује њен садржај:

”Моја мама Марија је жива још и није ме оставила кад сам се родио! Али, ко зна да ли би ‘Јелена’ имала такав публицитет без тог измишљеног трагичног момента. Не подцјењујем пјесму, ја сам писао текст и музику и аранжман. али тако неки додатак свему направи још нешто што можда сама пјесма не би…. У њој су тешки стихови, ипак, ако пажљиво послушаш, нуди наду за смислом живота и у тако тешким случајевима… Знају они који знају…”

Glas.ba