“Снијег је веома дубок. Замео је све цесте и путеве. Прекинуте су поштанске и аутобуске везе. Па ипак, унаточ томе, усташе су из Окучана дотјерале пјешке, опет једну поворку жена, с дјецом. Гледамо кроз решетке нове сапатнице. Све су то сељакиње, различито обучене и различитих година. Судећи по одјећи, све је то сиротиња. Пуштају их у двориште, гдје врше различите послове. Настојимо, макар смо од њих далеко, разабрати њихове физиогномије, прочитати нешто из израза њихових лица. Понеке од њих упамтимо. Нарочито ми се упила у памћење нека мајка с дјететом, цурицом.

Цурица је малена, ни за какав још посао није. Но мајка мора радити. Кћеркица је увијек уз њу, држећи се грчевито њезине сукње. Гацају обадвије по снијегу: цурица посрче, но држи се чврсто мајке. Мислим и по ноћи на њих, као да су ми блиске и драге знанице. Чим ујутро погледам у двориште, тражим их оком, да се увјерим, јесу ли још увијек ту. И кад их угледам, као да опажам некога од својих, најдражих. Снијег непрестано пада. Промет је потпуно обустављен. У логору је сасвим понестало дрва. Но усташе су одлучне. Дали су посјећи стабла у врту крај казнионице. И сад, по дубоком снијегу, јадне заробљене жене преносе то у казнионичке просторије. Носе тешко, падају у снијег, али се брзо дижу, уплашене од погледа стражара.

И моје су познанице међу њима. Мајка носи на леђима дрва, а цурица гаца крај ње. Узима и она по један комад и носи, само да је не раставе од мајке. Тако је то трајало десетак дана, а онда, једног јутра, тих жена више није било у дворишту. Усташе су рекле: послане су на рад у село. Већ знамо, што то значи. А ја мислим на малу цурицу, која се тако чврсто држала мајчине сукње.

И никако да схватим: ко је имао толико снаге, да је отргне од мајке и убије обје.

Како је страховит морао бити тај час! А снијег пада даље, дјевичански чист.

Не поновило се.”

Новелу је написао Антун Барац хрватски историчар и затвореник логора Стара Градишка крајем 1941. године. Новела је објављена у књизи „Бијег од књиге“ која је постхумно објављена.

Херцеговац