Рачунао сам своје године и открио да ми је остало мање времена за живјети од оног којег сам проживио до сад.

Осјећам се као дијете које је добило кутију слаткиша, прве је појело са задовољством, али кад је видјело да их је остало још мало, почело их је јести са посебном пажњом и уживати у сваком залогају.

Немам више времена за бесконачне конференције у којима се говори о статутима, правилима, процедурама и унутрашњим одредбама, знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена да подносим апсурдне људе који, упркос поодмаклој доби, још нијесу одрасли.

Немам више времена да се борим са неоствареним. Не желим да будем на скуповима гдје се его надувава.

Не могу трпјети манипулаторе и опортунисте. Нервирају ме завидни људи који покушавају дискредитовати способне да би освојили њихове позиције, таленте и достигнуц́а.
 
Моје вријеме је прекратко да бих расправљао о насловима. Желим садржај, супстанцу, мојој души се жури. 

Није остало још пуно слаткиша у кутији. 

Желим провести живот са људима које краси стварна човјечност. Људима, који се знају смијати властитим грешкама. Људима који разумију своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности. То је оно што живот чини вриједан живљења. 

Желим бити окружен људима који знају како додирнути срце других људи. Људима које су тешки ударци у животу научили да одрасту и сачувају њежне додире душе.

Да, жури ми се. Жури ми се да живим тим интензитетом коју само зрелост може дати. 

Не желим узалуд потрошити више ни један слаткиш који ми је преостао. Сигуран сам да су још слађи од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, са мојим ближњима и мојом савјешћу. 

Имамо два живота и онај други почиње у тренутку кад схватиш да је живот само један.

Марио де Андраде (Сао Паоло 1893-1945) пјесник, писац, есејиста и музиколог. Један од оснивача бразилског модернизма.



Превела: Беба Муратовић – бебамур.цом
​