Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажнога овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће?

Дан је васкрсења

Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!

(Песма са васкршњег јутрења) Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника – Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе живота над смрћу, Бога над сатаном, човека у Христу Исусу над грехом.

Христос васкрсе из мртвих!

Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.

Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је „онај који јесте“ истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле у победоносном заносу пита: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“, а Свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи Светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, „која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели Свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему“.

Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Ђеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.“ Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!“ Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог петка и Велике суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: Слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!

На истини Васкрслога Христа, који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте.

„Ако Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!“, каже Свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сам живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.

У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, осамстогодишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година.

Ове пак године благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску православну цркву, чиме је обновљена наша древна Пећка патријаршија.

Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење.

Можда га је најбоље исказао Свети мученик ђакон Авакум када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!“ Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас, каже се између осталог у посланици српскох патријарха Иринеја.

(СПЦ)