Свод старе античке гробнице, која датира из првих вијекова наше ере, откривен је прије десетак година у насељу Засад у Требињу.

Према ријечима Иване Грујић, директора Музеја Херцеговине, на ископавању су радили археолози ове културне установе на челу са Ђорђем Одавићем, археологом.

„У ствари дошло је до случајног открића, али је Музеј Херцеговине извршио систематска  археолошка истраживања и открили су велику гробницу на свод која се датује на период касне антике или раног средњег вијека и то су такозване ранохришћанске или касноантичке гробнице на свод, које се појављују на подручју провинције Далмације у највећем периоду у доба касне антике у трећем, четвртом и петом вијеку и везују се за развој хришћанства“, објаснила је Грујић.

Како је Ивана Грујић напоменула, овакве примјере и аналогије имамо у цркви у манастиру Тврдош гдје су откривене двије гробнице на свод, које су биле призидане уз храм из четвртог вијека  и по налазима који су пронађени датују се у пети вијек. На крају су обухваћене припратом из времена Краља Милутина а касније херцега Стефана.

Ово гробље је добило нову свјетлост оног живота који је био присутан и када је основана ова светиња. То није било само гробље већ храм у коме се служило живом Богу.

Грујићева је подсјетила и на примјер у Љубињу, гдје је у цркви из 19. вијека откривена гробница на свод која се ослањала на олтарски дио средњовјековне цркве из 14. вијека, али је била опет обухваћена у оквиру цркве из шестог вијека.

„То су нама неки најближи примјери у Херцеговини. Али на подручју Далмације то је био један од најчешћих начина сахрањивања неких знаменитијих личности који су могли да приуште себи једну такву гробницу. А и у неким манастирима и црквама је таква гробница служила за више сахрањивања“.

Она је додала да ова гробница спада у ред најрепрезантивнијих археолошких открића на нашем подручју.

Са грађевинском обновом расте и обнова духовног живота Засађана

„Велика нам је радост што се ово грађевински обновило али и што на службе долазе и старији и дјеца. И што се уз ову обнову укључила једна умјетничка ширина – тако да су наши требињски умјетници својим мозаицима, живописом, новим иконама дали свој допринос. Са тако много лијепих детаља, подзида и ево у овој посљедњој години и новом капелом, гостопримницом и салом гдје парохијани могу да сједну послије литургије и да се послуже и друже. Ово гробље је добило нову свјетлост оног живота који је био присутан и када је основана ова светиња. То није било само гробље већ храм у коме се служило живом Богу. И од раних вијекова хришћанства до данас је присутан тај континуитет што ово мјесто чини заиста посебним“, казао је отац Никола Јанковић, парох засадски.

Свештеник Јанковић је додао да је након обнове малог храма светог Јована Крститеља настала потреба за капелом, која је направљена прије петнаестак година ради паљења свијећа и као својеврсна гостопримница и остава за потребне ствари.

Он је додао да је духовна заједница овог мјеста из године у годину све шира.

„Поред самих комшија и житеља овог дијела Засада, заједница се проширила тако што су ту сахрањивали своје покојнике и људи који су у требињски крај дошли из других мјеста, попут Сарајева, Мостара, Коњица. Тако да су се на тај начин повезали, иако можда живе у другим дијеловима Требиња, али долазе у овај храм и ову цркву. Драго ми је да имамо овај љетни храм, гдје на старим темељима испод трема служимо литургије и тада буде око 100 вјерника. А за славу заиста буде огроман број људи“, додао је отац Јанковић и сам потврдио оно што свако ко бар једном крочи на ову светињу осјети – да је то једно свијетло мјесто гдје људи не осјете таму ни бол већ утјеху и Христову љубав.

Нагласио је да сви ми прије свега који живимо у Требињу треба да будемо свјесни овог историјског богатства. 

„Да прво ми тога будемо свјесни па онда својим одговорним односом презентујемо и покажемо свима онима који долазе у Требиње. Видимо да многи људи који иду за Мостар или из Мостара сврате овим старим путем да се упознају са овом историјом“, закључио је отац Никола.

Ово је као наша кућа, сви ћемо једном под маслину

Засађанин Жарко Гуровић прича да је од изузетног значаја што овдје се могу помолити, дружити, обнављати духовни живот.

„Ово је као наша кућа, јер сви ћемо једном овдје. Почели смо прво са обновом старог храма. Године 2004. смо комплет срушили храм и онда смо направили потпуну реконструкцију. Тада смо скинули и стари звоник, измијенили лежиште на црквеном звону и када смо све завршили – почели смо украшавање. Након тога смо кренули и са обновом капеле“, прича Гуровић и апелује на све оне који могу било како да помогну – да дођу и да заједно на прољеће крену са завршетком радова на капели. 

Гуровић каже да је чувена реченица у Засаду: „Доћи ће вријеме када ћемо сви под маслину“.

„Никада нисам видио да неко маслину сади у гробљу. Зашто је помињем… Године 1929. је била огромна поплава која је разрушила велики број зидова и тада су се указале некрополе из раног доба и тада су се моји стари договорили да дио наших врта дају у гробље. Послије дужег низа година одлучили смо овдје да се копамо а маслина коју сам поменуо и која је била на овом мјесту је уклоњена. А остала је та реченица: ‘Сви ћемо под маслину’“.

Гуровић додаје да су сви заједно радили на обнови светиње али да велику захвалност треба упутити Здравку Бодироги који се несебично даје за обнову и очување овог светог комплекса.

Старе куће Вукићевића, Гуровића, Сикимића, Крстовића, Вуловића… чувају традицију љубављу и вјером у Бога

• ГЛАС ТРЕБИЊA Аутор: Сунчица Пешић