Aлекса и Зорка

Прича Неретва и даље: „Било је жена после Анке, али ни једна као што бијаше она.

Зорка, коју послије Анке љубљаше Алекса, не би ни приближна Алексиној првој љубави. Истина, хтио ју је женити. Али исто онако како Шантићи нијесу благонаклоно гледали на Анку, тако и Зоркини нијесу прихватили Алексу. „Тако је живот изравнао рачуне“, говорили су Мостарци. А волио је, није да није, али далеко је то било од чисте, мирне и једноставне љубави као што некада имаше са својом Анком.“

„Моја ноћи, када ћеш ми проћи?
Никад!
Моја зоро, када ћеш ми доћи?
Никад…”

Удаде се након неког времена и Зорка, за високог банкарског службеника.
“Прошло је неко вријеме од Зоркине удаје, кад се једне вечери појави она у Гуслама у пратњи супруга Милана Јовичића. Алекса је сједио са сестром Персом. У тренутку преко његовог лица као да је сјевнула муња. Није наставио оно што је до тада живо причао, само прошапта:
– Е, моја Персо …
– Е, мој Алекса – одврати сестра кроз уздах.
Ујутру, уз кафу прочита сестри наглас:
Поноћ је. Лежим, а све мислим на те,
У твојој башти ја те виђех јуче,
Гдје береш крупне. Распукле гранате.
– Алекса, ова ти је једна међу најљепшим… – рече Перса пошто је саслушала пјесму.
– Како не би, моја Персо! Како не би, кад сам је из срца ишчупао

Зорку Шолу, младу и богату Мостарку, која због интереса своје прагматичне породице напушта пјесника, остављајући му још једну рану на срцу.

Noizz/Opanak


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО