„Замириса тамјаном сјећање на дјетињство. На Велики петак, у дому једног побожног старца и старице, један од многих које памтим, свечан и достојанствен у свој својој тузи и тежини.

Април је. Бака припрема јаја за Васкрс. Сакупила је сву “лучевину”, и негодује како је, ипак, мало. Дјед сједи на „ћошку“ старог кауча, пали лулу херцеговачког дувана… Намигује мени која сједим тик уз њега и повремено “добацује” баби, шеретски: “Пиле моја“…
„Да ми ниси ти „рогет’о“ по креденцу, Миленко, још сам неђе имала љуски од лука?“
Дјед се смијуљи и наставља, као да ништа није чуо: „Пиле моја, успи ми кап сока у тај мој гот! „Бака љута, вади сок из креденца, и некако побједоносно износи и пластичну кесу пуну „кора“ од лука коју је изгледа успјела сакрити и од себе саме…
„Видиш да ја знам да сам то неђе имала, но си ми ти то у ћошак затурио и све испретур’о!“

Смијем се и сада, живо се сјећајући тих топлих лица у дијалогу који најмање лици на неку свађу, више је њихов уобичајени начин комуникације, надмудривање… Кућа је некако топла, свечана и тужна у исто вријеме… Све мирише на бакин хљеб који се пече у „смедеревцу“…“Мак’ те се Миленко за сто да вечераш, а пусти мене да се испружим до Вере ту…
Наредба. Озбиљна.
Дјед устаје, а бака сједе. „Бабина „кока“, говори ми док јој спустам главу на крило… Миришу бакине руке смирном њене рајске душе. Лупка ме по лицу, не љуби, само милује и „договара“;
„Сад ти узми ону „Српску историју“, да читаш баби“.
Устајем и вадим из витрине стару књигу, пожутјелих корица, дједову…
Присјећам се гдје смо стали ноћ прије тога, ал’ то је баби тешко „доказати“… „Ја сам заспала ође, вели, „утврди” ти то мени! Шта ћу, читам из почетка…
„За вријеме цара Душана Силног Србија се…“баба, спаваш ли то?, питам…“Не, не коко, читај Душана промрмља сањива… Ја безобразно понављам исту реченицу, дјед намигује схватајући моју малу шалу и буди бабу:
„Пиле, пиле..!
Она се повремено укључи у причу, кратко, из сна… Гледам је… Кроз полусан се смјешка, сија… Као анђео је лијепа, примјећујем… сија.
Дјед устаје и одлази у своју собу. „Ајде ти Верови с дједом, да се дјед помоли Богу, па донеси своју постељину на онај кревет слободни до дједа да спаваш…Пусти ти њу (показује на бабу). Сад ће она ту куњат’ до сутра.

„Милице, Милице,“ зове, „пусти ово дијете да лијеже…“
Баба се буди: „Ђаво те свега понио, како сам била лијепо тренула“. Дјед као по директиви хита у кревет, смијуљи се али ипак пожурује, да не разљути бабу , ја „почињем “ опет од Душана…
Кад дођем до неке „важне “ реченице, баба каже: „То ми још једном прочитај да „утврдимо“!
Упија сваку ријеч, хвали писца… „Видиш како је то лијепо рек’о, како се фино изражава. Не свиђа јој се пуно Душан, „карактером“, али би да чује све о њему…“Ипак је, вели баба, Србија била највећа за вријеме Душана. „Добро је, коко, сутра ћемо о краљу Николи!“
Какав скок, размишљам: „А нећемо ово о Душану завршит? Као да је важно мислим, поновићемо све… Стављам оловку у књигу на мјесто ђе смо стали…
Грлим је за лаку ноћ. Мирише на доброту…
„Још сутра, вели, и Бог је васкрс’ о! Скувала баба 70 јаја .“
„Бог је већ васкрсао“, мислим..
Ево га ту у овом малом стану, за трпезом…ту је … Он је у сјени твог лијепог лица, бако, вјечни закупац твоје топле душе… „Идем само дједа да пољубим…кажем…“Види је л’ се покрио иза леђа, па га ушушкај, вели….“Воле се“, мислим, а чачкају…
„Ђеде, рекла ми је баба да провјерим јеси ли се добро покрио!“
„Мора инвентура“, вели дјед, полугласно.. Љубим га у главу, мирише на тамјан…Бог је, дакле, овдје, закључујем…

„Пиле, пиле“.
„Спавај, ђаво те свега понио“, чује се из друге просторије…

Затварам врата његове собе, отварам врата сјећања и бола…
Плачем. Сузе не падају, сливају се као да никада неће стати. Свиће, птице цвркућу…
„Племе моје сном мртвијем спава“, сјећам се израза бакиног лица док јој понављам по ко зна који пут Његошев стих… ”Хоће ли Бог васкрснути“, размишљам… Тешко ми је ово јутро, осјећам тежину крста Господњег на својим леђима… клечим, пред крстом и Господом… гледам, Господ ћути и трпи…Ја скупљам парчиће душе коју сам поломила, а она се расула свуда ту испред ногу Господњих, сваки дјелић је дио њиховог лика… бакине и дједове слике ми се мијешају. Опрости Господе, мислим гласно, опрости свима па и мени. Понављам, опет и опет…покушавам да саставим ову моју расуту душу, све дјелиће… не иде… Ту на Голготи, живо видим Бога. Душа распарчана је пред његовим ногама. Слути и чека обећано. Недјељу прву. Прву која слиједи. Васкршњу!

(Сјећања моје сестре, Вере, на бабу и ђеда о празничним данима.)